Скоро сам извадио картицу за он лајн куповину. Уплатио неки симболичан износ и бацио се на претрагу за стварчицама које ми вероватно не требају, али ето што да их немам када могу.
Пронашао сам неке кинеске он-лајн продавце и наручио неке мале техничке апарате. Чудио сам се како је све то јефтино и сазнавао заправо праву вредност неке робе, коју домаћи трговци исто набављају у Кини, али зато продају овде по швајцарским тарифама.
Наравно да је мој похлепни мозак одмах сложио неку своју калкулацију, како ћу и ја да тргујем, али онда ме шамар реалности вратио на право место.
Волео бих да та електронска трговина заживи у Србији. И због бржег и квалитетнијег рада и плаћања разних доприноса и дотација држави, као и до лагодније набавке. Верујем да је такво време врло близу, јер генерације које сада стасавају да буду очеви и домаћини, су углавном компјутерски описмењени, тако да не постоји отпор какав имају наши родитељи.
Био сам у Етнографском музеју. Лепо је. Вреди видети. Посебно су ми се свидели делови изложбеног простора, који су посвећени покућству у 19. веку.
Први и други ниво, на коме су углавном ношње и одела каква су се носила међу србима, кроз 19. век. нису ме претерано одушевили. Лепо је и вреди видети, али мода, била она од Валентина, Диора, или Долче Габане, па све до неке бака Руже, која је везла и ткала оваква одела каква су у музеју, није сфера мога интересовања.
На трећем нивоу су реплике кућа и соба. Оруђа за рад. То је веома лепо и у тој просторији сам провео много више времена него у претходне две.
Имао сам срећу па сам као дете могао делимично код бабе и деде, да осетим атмосферу старог српског домаћинства, и чак и да спавам на старинском намештају. Ови у музеју су то вема добро приказали. Просто буде човеку нека милина када гледа све то и неизоставно му дође мисао о старим добрим временима, и како је некада било боље.
Следећи од музеја који бих волео да посетим, а да раније нисам био, јесте Железнички музеј. Верујем да ћу ускоро то остварити.
Неко би рекао да то нешто значи, али сам сигуран да нема никакве везе.
Јутрос сам устао у седам сати, наравно пре тога се котрљајући и истежући по кревету неко време. Урадио сет вежби, обукао и кренуо у цркву. Било је око седам и четрдесет. Пита ме мајка: "Где ћеш?", а ја јој кажем "У цркву, где би друго!".
- "Па колико је сати, рано ти је.", и сконтам да сам поранио сат времена. Е сад зашто сам кренуо тако рано, не знам, али ми је то послужило као шлагворт за размишљање о кашњењу.
Од оних сам особа које ретко негде стигну раније. Волим да стигнем тачно на време, и имам заиста прилично добру организацију што се тиче тога. Готово никад ме гужва у саобраћају и сви други текући проблеми, не спречавају да ако негде треба да стигнем у 10, ја тада заиста и стигнем. Пет минута тамо-вамо, што не сматрам ни ранијим, нити каснијим доласком. Чак и на путовања, на која је веома битно стићи на време, ја искалкулишем да стигнем тачно када треба.
Да ли је то неко моје шкртарење са временом, не верујем, јер га и те како знам губити ко да сам господар времена, а не бедни роб којем сваког секунда цури песак његовог живота.
Чекања. Да, умем и те како некога да чекам, јер колико год ја био организован и тачан, други не мора имати такве карактеристике. Чекам некада петнеаетак минута, што је по мени сасвим у реду, кад тај неко назове и каже да касни и да ће каснити још који минут. Е ти "још минути" ми постану онда као вечност. Мислим да не би били када ти које очекујем, не би назвали. И онда сам помало, али само помало, фрустриран и почиње оно шеткање око места састанка. Наравно када дотична особа стигне, све се заборавља и то време проведено у чекању ништа ми не значи. Бар је послужило за размишљање или бројање стубића, плочица, или чега већ што се налази на том месту.
--------------
Пада киша, и осећам се помало као у Лондону, и ако тамо нисам био, бар претпостављам по причи да је слично. Ово наше поднебље је баш претерано по мом укусу, у том неком кишном периоду. То у многоме скраћује могућност за боравак напољу и ствара од нас седаче по кућама, лежаче по креветима и кућне мољце. Када је врућина, не излазиш јер је припека, када је снежина, не излазиш јер је хладно, влажно. Кад је киша, не излазиш да не покиснеш. Е па та киша је најблажи облик временске непогоде, и ја ћу баш да изађем. Сећам се да када сам бивао у иностранству, често је падала киша. И то ми није нимало сметало да уживам у новим пределима и да боравим напољу. Нећу ваљда тамо губити време по хотелским собама. Добро није да није сметала киша, али шта је ту је.
Хиним купит нови мобител. Овај који користим сада, имам једно три године, и сасвим је добар. Не видим зашто би био лош, али је у односу на данашње телефоне ипак за 2-3 класе слабији.
И увек тако са техником. Врло ретко сам мењао апарате (тв, музику, компјутере, телефоне...) зато што су покварени, већ зато што се појавило нешто боље и новије. Модерније. Брже. Јаче. Сасвим капирам западњаке што мењају кола након две године. Ми немамо толико кеша да би мењали кола, али за ову ситнију технику, нађе се увек неки цвоњак.
Мистерија ми је шта бива са тим старим апаратима. Ја сам своје давао углавном дечурлији по родбини, или неким пријатељима. Ниједан нисам бацио. Шта су они даље радили са тим, то је мистерија, јер се апаратима након тога врло брзо губи траг. Као да нестају у неком паклу застарелих модела. У свету је уопште толико тог технолошког ђубрета које се баца по депонијама, чучи по ћошковима ормара или у подрумима.
Волим да мислим о себи као о неком екологу. Имам неку свест о томе, и ако нисам активан. Не волим кад видим да људи бацају пикавце по улици, када су кесе нагомилане поред празног контејнера. Волео бих да се смисли нека машина за рециклирање или нека хемијска супстанца, која ће уништити сву пластику која је затровала наше депоније. Кесе, кесе, кесе. Колико је само кеса. гуме су смешне према пластици и према кесама.
Тај научник који смисли како да се уништи пластика, не треба да добије Нобелову награду, него треба да се читава планета Земља, назове по њему.
Није да немам шта да кажем, нити пролази испирка да нема времена. Што рече једна моја, с којом се договарам месецима да се видим: "гвожђе се кује док је вруће". Кад смо се чули задњи пут одмах је пао договор, и није остало на оном "чућемо се", па се после опет не чујемо ко зна колико. Него одмах прави договор. Ако је данас, нек је данас. Сутра - сутра. Без обзира на све обавезе, увек се може пронаћи бар сат времена за неко виђење, макар и у ходу.
Тако сам и ја сео сада да пишем, и ако сам намеравао и раније ових дана. Чим ти падне мисао на памет, одмах то уради и немој одлагати, јер вероватно нећеш ништа касније учинити.
Отворио сам страницу за уписивање блога и... о чему да пишем... како сам написао и помислио то, одмах мисли долазе. Битно је само сести и усредсредити се на оно шта радиш.
Интересантно да не могу да пишем и да слушам музику. Чак и када пишем неке обичне реплике на фејсу. Сувише ми музика одвраћа пажњу. Писање је моја пасија и због тога је то тако, верујем. Музику наравно да волим да слушам док радим све друго, и тада ме не омета, већ ми прија. Да.. смета ми музика и док читам. Морам да будем потпуно усредсређен на оно што читам. Значи читање, писање, музика никс.
Ушао сам у процес (морам то назвати процесом) читања неке епске фантастике, и могу рећи да ми веома прија. Нисам баш неки љубитељ тог жанра, али ово просот нисам могао да пропустим. Игра престола. Прочитао сам први роман и прешао одмах на други, а има их седам у низу. Поред тога свака књига је око шесто до седамсто страница, па ви видите која је то посвећеност.
За сад толико. Сад ме заиста чекају обавезе, али ми је и ова пауза у писању блога баш пријала. Читао то неко, или не.
Имам извесна очекивања. Овај месец ће можда бити и судбоносан за мене. У сваком погледу. Мислим да је март месец баш као створен за велике промене.
Зима престаје и са природом и човек се буди и пуни батерије. Могуће да пролеће од нас прави неке чудне живуљке које престају да размишљају реално и само се сударамо са неким невидљивим зидовима у том периоду. Што би рекли "ко мува без главе". Да ли је то све последица неких хемијских промена у организму или можда је ствар чак и метафизичка, то не знам. Знам да много волим тај осећај и да ми је понекад жао што не траје дуже, већ обично само пар дана, док се организам не привикне на темепратурну и климатску промену.
Јао патике... Моћи ћу да из зимских цокула уђем у најудобнију обућу која је могла да се направи. Ако Бог да, частићу себе са неким Адидаскама. Нисам ту марку патика, носио још од основне школе. Можда купим њих или Пуму. То су синоним за патике, јер других (сем домаћих марке Борово) и није раније било. Најке, Рибок, то је се куповало у Грчкој на летовању. Ја сам носио и марку Тајгер, али нисам сигуран да та фирма још постоји.
Кинези су нас убили са својом понудом. Све је куди камо јефтиније, али није то тај квалитет. Увек фали нешто. Да се не заваравам и ово што наводно није кинеско се прави у Кини, али ваљда надгледају западњаци, па је квалитет на нивоу Запада.
Ето тако ја са овим блогом о очекивањима, патикама и кинезима, уђох у месец март. Па срећно нам било свима.
Пролете овај месец, као да га није ни било. Фебруар не само да је најкраћи него је, бар мени био и најдинамичнији. Јурио сам и завршавао приватне послове везане за лагарије које су ме окруживале. Слава Богу па се то приводи крају.
Срео сам данас драгу познаницу, која ми никад није била толико блиска да би била пријатељица, али је била увек тако драга и љубазна, на известан начин симпатично љубопитљива, да бих је радије сретао него многе који су ми пријатељи и који причају само о себи, а мене критикују.
Не треба мени тапшање по рамену а ни савети. Не треба ни да ме неко гази, али оно што од пријатељства тражим, то је само да тај неко буде ту.
Иначе шта бих издвојио за овај месец као интересантно и битно. Папа најавио да одлази и свака част папо. Провалио да је боље да иде у достојанствену пензију, него да својим старачким болестима, успорава ионако тром брод Католичке Цркве.
Издвојио бих, јер ми је у скором памћењу, доделу Оскара. Не бих коментарисао награђене јер је све то ствар укуса. Само да напоменем да је најбољи филм "Арго".
Изгрицкао сам семенке и сад ћу вероватно да читам или одгледам неку серију са хард диска.
Осећам се лепо са повременим изливима беса. Попијем воду и буде добро.
Одлучио сам да идем на тај Сајам јер нисам никад био. Кад боље размислим само је радозналост била мотив. Шта сам могао друго да очекујем осим гомиле брошура и насмејаних лица која ми нуде Коста Дел Сол, Љорет Дел Мар, Халкидики, Ставрос или Тасос. Евентуално Париз, Дубаи, Лондон, Њујорк... како се нико не потруди да понуди Хелсинки, Рејкјавик, и друге локације које нису толико познате нашим туристима. Које упознају у принципу само политичари и естрадне звезде, који путују, и наши на привременом раду.
Отприлике у првој хали у коју се улази, понуда је и била таква. Наравно и Турска. Да не заборавим. Турска је ипак са Грчком најзаступљенија у понудама. Мене то социјално, јер не могу другачије да га назовем, летовање, ма колико било ексклузивно и скупо, није никад превише занимало. Наравно да сам летовао и на тај начин, али лично увек бих мењао лежање на плажама, за неко пешачење по планинини, увек бих мењао шетње поред мора, за неки спелеолошки излет, увек бих мењао пливање у претрпаном мору, за неко сплаварење. Далеко да сам ја неки адреналински лудак. Прилично сам умерен, јер никада не бих стављао свој живот на коцку, па ишао по неким афричким џунглама и пустињама. По мрачним улицама Њујорка.
Волим градске средине. Мени је лепше да обиђем и да будем у било ком граду (континенталном), који је велики, него да будем и на најпривлачнијем морском одмаралишту. Морска места су ми добра за туризам таман 2-3 дана. После ми је досадно страшно.
Но да наставим са Сајмом. Друга хала је била шарена. Било је сличних туристичких понуда као и у првој. Турска, Грчка, Шпанија, бла, бла, бла. Међутим овде је био и Сајам вина и била су представљена вероватно сва наша приватна виногорја. Мене то уопште не занима, и само сам прошао не задржавајући се претерано.
На горњем нивоу су изложени хотелско-ресторатерски програми. Опрема за кухиње, разне мешалице, сладоледџинице, кухињски рафови за хотеле и сл. Било је занимљиво видети, чисто као информација шта све може да се нађе у кухињи или ресторану, а што и није на оку гостима, већ се налази тамо негде.
Трећа и највећа хала је подељена у два дела. Највећи кружни део је опет био препун понуда за углавном морске дестинације, с тим што је овде било и неке ексклузивности. Како у облику и дизајну штандова, тако и у понуђачима. Било је словенаца, хрвата...што је мени егзотично таман као да је дошао и неки понуђач то јест агенција из Гане.
Оно због чега ми се заиста исплатило тих 300 динара колико је коштала карта за Сајам, био је најмањи део на сајму. Један споредни део те највеће хале, где су били представљани градови из Србије, и њихова туристичка понуда. Ту је било највеселије и за мене наједукативније. Суботица, Земун, Чачак, Сурчин, Ада, Зрењанин, Пожаревац.... ма да не набрајам, мислим да нема значајнијег града из Србије који се није преставио. Многи су имали импровизоване кафанице са живом музиком аутентичном за предео из којег долазе. Аутентични шумадијски свирци, тамбураши, етно певачи. Највише сам ту узео проспеката и брошура, јер то ми је и најреалније и најбоље да посетим. О томе сам већ причао раније у једном блог запису.
Волим Србију и волећу је још више, само да је мало боље упознам.
Данас су ми се прилично смењивала осећања радости и оног другог, које не бих назвао баш тугом, али ето да је назовемо озбиљношћу у недостатку можда боље речи.
Лекар. Увек је то по некој присили и морању. Одлазак на прегледе, дрндање по амбулантама и болницама. Тешко је под свом том пресијом остати миран. Онда сусрети са лекарима, који могу да ти удахну нови живот, као да пре тога није ушао готово мртав човек. Такве су ми се ствари дешавале одјутрос.
Одлазак на посао па опет промена осећања. Оран и чио завршио уобичајене активности и затим сазнао пред крај посла да је драга колегиница која је већ дуже била болесна, преминула. Сад нисам ја у фазону туге када се деси смрт. Верујем у живот који је вечни и у милост Божију, али ето ипак не могу ни да скачем од радости. Просто нека свечана озбиљност ми тада преовлада.
Долазак кући. Предиван ручак који сам направио и који радо спремам у последње време. Парадајиз чорба. Дремка која ме ухватила након 10-так минута гледања Симпсонових и окрепљујући сан.
Позив на телефон од драге пријатељице коју нисам дуго чуо. Повод је била смрт колегинице коју сам раније поменуо, али без обзира, тај познати глас који нисам дуго чуо, ми је био окрепљење.
Пријатно вече са пријатељем у комшилуку и занимљиво видео дружење са богословима из Призрена, су ми заокружили дан. Бежим у крпе, да узмем неку књигицу и опет дремка.
Устао сам пре око пола сата. Урадио сам пар вежби, згибове и склекове, и сад док се наканим на трбушњаке, да седнем мало и испросипам јутарњих мисли.
Јутро је феноменалан део дана. Људи који га преспавају заиста много губе. Није ствар ни у томе да се легне рано, да би се рано устало. Сасвим је по мени, довољно лећи и у поноћ, можда чак и мало касније, да би човек био довољно одморан и устао у неком термину од шест па до седам сати, када то јутро бива и најлепше.
Поред лепоте неке естетске у бојама, које сунце просипа у тим сатима, и у телу се дешава нека свежина, која не јењава без обзира на јутарње зевање, још увек присутну поспаност и збуњеност. И чистина мисли је присутна. Вероватно опуштени ноћним сновима, и испражњени на тај начин емотивно, спремни смо да у себе упијамо нове емоције и збивања. Како смо ујутро "најпразнији" та усипања нових импресија, остављају на нас и већи утисак и брже се пунимо.
Никако ми не иду у главу, оне приче о обавезној јутарњој цигари и кафи. Или само кафи, већ да ли је неко пушач или не. Мислим да је најбоље ако човек већ има времена, првих сат времена ништа не узимати. Нек тело полако припреми своје магацине и за тај отпад који нам је неопходан. Стимулансе из хране, пића и њихове деривате.
Пошто сам рекао углавном шта сам имао, да одрадим ја те трбушњаке, па да припремим и неку клопицу, па хајд на посао.
Наравно музикица са радија је већ присутна. Онако полу-гласно.
Почео сам да гледам неки стари филм са Џејн Фондом, (Клут), где она глуми проститутку. Тако је урадила то уверљиво да је оставила заиста утисак на мене, као да је права проститутка а не глумица.
Кад размишљам о проституцији, то је заправо већа глума од оне за коју многи добијају Оскаре. Убедити некога да му пружаш љубав и да он за своје новце добија оно што се не може купити, то је право мајисторство.
Не желим нити једном да жене (па у принципу и мушкарце) који се баве тиме да осудим. Не желим. Да ли је проституција проблем? Јесте.
Како сад те законске регулативе ускладити са лаком зарадом због које се неко одлучује да се тиме бави, или због робовског односа према неком.
Нисам ни за отварање јавних кућа. Просто нисам, и ако би то решило неке проблеме. Шта онда радити. Да ли полиција да остави на миру те жене и пусти их да макар и на тај начин "раде" или да их хапси. Мислим да и полиција нема решење за проституцију. Некад их хапси, некад их пусти, а некад их и они искоришћавају.
Дефинитивно је да само те жене пропадају много брзо. Није нормално то чиме се баве. Зло је. На жалост не можемо многе послове да зовемо злима, и ако они то јесу. Да ли је проституција мање зло до гинеколога који врши абортусе. За мене јесте. Да ли је проституција мање зло од певачица које се јавно скидају и певуше неке тра ла ла песмичице на које каквим "народним" телевизијама. За мене је проституција мање зло од тога.
Опет једна лакша, непретенциозна, нефилозофска тема, о којој ћу ја наравно филозофирати.
Бацио сам у рерну три комада пастрмке, да се почастимо мало више за празник, и да испробам неке нове варијанте спремања.
Ех какву би ја правио храну и на које све начине, али недостаје ми простора. Наравно да може да се каже да добром кувару доста је и једна даска за сечење и нож, али нити сам ја добар кувар, нити желим да се присиљавам на нешто за шта нема потребе.
Пастрмка ми и није баш омиљена риба, али шта ћеш кад се нашла у замрзивачу. Ваља то трошити и правити места за нешто конкретније. Те речне рибе су за мене идеалне за неке куварске акробације, као што су рибље чорбе, неки рибљи паприкаши и слично, а за пржење и печење нема боље од морске рибе.
Ови наши кувари и домаћице, замаскирају све те недостатке у укусу речне рибе, тако што је нафилују са сто зачина, па је максимално уваљају у брашно, и шта добијемо на крају? Нити добијемо рибу са својим правим укусом, нити неку хранљиву намирницу. Ако тако правимо рибу, боље нам је онда јести сваки дан месо и помфрит. Мање су штетни.
У реду су зачини, али риба просто мора да буде "гола". Никакво брашно. Ни у сну. Само уље и зачини.
Туга је и са тим продавницама које наводе да су био-шпајици, здрава храна и слично. Уђеш у било коју, а оно пола намирница бомбоне и колачи, чоколадице, а од здраве хране евентуално имају класичне грицкалице, од којих су половина "лоше" грицкалице. Лоше у смислу да су на бази разног теста прженог у врелом уљу. Сад што је то тесто од хељде, ражи или овса, нема никакве везе. Кад се оно испржи у уљу на високој температури, оно је лоше ако не и лошије и од оних најмаснијих чварака.
И после се храни здраво. Прво мораш да научиш сам све што треба, јер трговци неће да те уче. Они ће само да ти увале производ без да размишљају да ли су ти продали цигаре, алкохол или ризи бизи.
Ето остаје нам само да се прекрстимо пре свега што поједемо. Не знам шта нас друго може спасити од зла у храни. И животу.
Дошао сам кући са посла и прихватио се једног пива. Легло ми је ко мајмуну банана.
Појео сам за доручак око 10 сати неку лазању, која се зове лазања само зато што су тако коре сложене, а унутра нема никаквог меса, већ је састав као нека обогаћена пица. Има печурки, павлаке, саламе, свашта нешто. Волим да с врмена на време мазнем неку. Засити али и човек ожедни од тога.
Ех сад кад сам дошао кући да ли под утицајем тог пива (Дунђеркси, одлично је), да ли под утицајем звезда и данашњег празника (Св.Валентин вс. Св.Трифун) ја сам почео да певушим једну песму. Плави сафир од Бајаге. Баш ми је пријала толико да сам је на јутјубу погледао 4 пута. Ултимативна песма за заљубљене.
Размишљам о томе што сам прочитао да у многим школама разматрају да врате школске униформе, и паде ми нешто на памет.
Генерације из времена мог школовања, су носиле униформе. То је потрајало кроз ниже разреде, касније од петог до осмог нисмо више носили. Не знам да ли су ови клинци што су остали за нама у нижим разредима наставили, или је то тада био неки прекид, који се више никад није завршио.
Једно куче је данас почело да лаје на неког војака. Само што се није отргло са повоца своје газдарице. Ова се жена после извињавала са речима: "Опростите молим вас, такав је само према униформисанима!" Питам се да ли би онда то куче било такво и према униформисаним ђацима. Мада сам ту епизоду са кучетом навео не због тога, већ да би нагласио и однос према униформисаним лицима који се и кроз школовање развија у свести младих људи.
Ако би кроз школу пролазили у униформама, мислим да би имали један здрав однос и касније у животу према неким другим униформама (полицајци, војаци), него што их имају сада.
Наше уноформе су биле веома лоше по изгледу. Тегет и од материјала од којег су прављени сви радни комбинезони, тако да смо заправо ми сви били по изгледу "мали мајистори". Имали смо и амблеме школе, који су били на високој цени у нашој дечијој свести. Ја тај амблем нисам добио, а сећам се да је био у облику шестоугла.
Након једног дужег периода, опет се дружим са књигом. Једно пар месеци сам имао неку паузу у читању, бар што се тиче штампаних издања. Прочитао бих ту и тамо нешто, али мислим да ниједну књигу нисам од почетка до краја. Мислим да је интернет доста утицао на то, јер прилично времена проведем читајући, али са екрана. Штампа је ипак штампа. И што се тиче посвећивања и ужитка у оном што се прочита.
Ову књигу, чије корице краси слика коју сам поставио, чекала је доста дуго. Имам је већ више од годину дана, али сам је ставио "да ћути" и скупља прашину и чекао прави момент. Мислим да једна субота, довољно хладана и досадна за неку другу активност, попут ове данашње, није могла бити бољи замајац за почетак.
Имам на хард диску и спремљене све снимљене епизоде серије која је рађена по овом роману, али се након првих сто страна, бојим да је уопште и гледам. Бојим се да ћу се много разочарати, без обзира што сви хвале серију. Књига је просто мелем.
Нисам неки велики љубитељ епике и фантазије. Наравно да сам прочитао све од Толкина, али сам сматрао да је то, то. Да ту треба стати. Ипак гласна реклама, која је више била одјек читалаца, него издавача, натерала ме је да сагнем главу и купим и ову књигу, у којој сада уживам.
Ако могу да поредим са Толкином, више ми се ово свиђа, јер је "људскије". Јунаци су некако природнији и човечнији од Толкинових вилењака, патуљака и вештаца. Наравно да Толкин остаје краљ у својој земљи, али исто тако и Џорџ Мартин заузима једно краљевство, које ничим не угрожава оно Толкиново, и чини ми се да му може бити само савезник а не и непријатељ.
Хоћу ове године да посетим нека места по Србији у којима никада нисам био, или сам се задржао релативно кратко. Заиста је дугачка та листа, и нек одем у 3 града и урадио сам доста. Можда најбоље да одем у три различита региона. Прво ми пада на памет Сомбор, Зрењанин, Бела Црква, Лесковац, Пирот, Нови Пазар, Сјеница...
Како да организујем та путовања? Хоћу баш да путујем ко некада. Можда идем и возом, где то буде могло. Мораћу само прво да се добро распитам за смештај. Нисам чак ни сигуран да је то у овим градовима могуће у некој социјалној варијанти, а хотели ми нису ни на памети.
На одмор ћу у марту, па ако време послужи ето ме Србијо. Србијо мајко и маћехо. А какав сам син, и не треба да будеш нешто боља према мени, од неке зле маћехе.
Срећа па сви ти градови могу да се обиђу за један дан, и да се види све. Ја сам навикао на београдске даљине, па ми је све друго кратко и брзо.
Ударио сам по неким озбиљнијим и животнијим темама у последње време, па реко ајде мало да размрдам вијуге уз неку лаганицу.
Лаганица су наравно неке необавезније али опет исто важне ствари. Фудбал. Кад кажем фудбал, мислим Црвена Звезда.
Нисам ја сад неки навијач, како бих и могао бити. Не стоји ми више да се гурам са клинцима и да хулиганишем. Заправо хулиганство никад није ни било у оптицају, сем у мислима. Моје навијање се свело на то да пратим резултате и погледам неку уткамицу уживо или на ТВ. Да читам вести из вољеног клуба, а вести ко да су са ратишта.
Наравно ради се о сукобу Човић-Џајић који је додатно наштетио клубу, али је донео и низ пошалица у народу. Партизановци прозивају, што је сасвим у реду, јер би ми вероватно и више прозивали да је код њих неки скандал.
Иначе да напоменем да уопште нисам анти-партизановац, и ако сам звездаш. У принципу не пратим збивања у њиховом клубу, али немам ништа ни против било кога из тог клуба. И ако је ова земља мала, има места и за Звезду и за Партизан, а волео бих и за још неки већи клуб. Чисто да буде интересантније.
Да се вратим на Човића и Џају. Мислим да је Џаја сувише полетео и да мисли да је недодирљив. Наравно да је Џаја у срцу свакога звездаша, али могуће да неки бајпас на том срцу треба да се уради. Човић је опет класичан кадровик, али и радник са резултатима. Није као фаца толико омиљен, али је важан шраф.
Опет се мислим да је боље што у звезди шефују по старим комунистичким принципима. Састанчења, бордови директора, и друго што ме везује за бивши систем, него да је Звезду купио неки тајкун. Мислим да ми тада Звезда не би толико значила.
Да се разумемо, ни Човић, ни Џаја нису незамењиви, али је само питање да ли ико хоће да седне у столицу која се стално љуља, а нон стоп је изложена погледима и гласинама. Био би ред више да се консолидујемо. Није све ни у самом фудбалском тиму. Ако се љуља на броду, ни посада не може да испуњава задатке како ваља. А у клубу се љуља поодавно. Отприлике од када нема ни титуле.
Баш смо нешто затајили као врста. Немам тмурне мисли, али имам тмурна сећања, што му дође можда и исто.
Зашто верујем у Бога?
Па нећу ваљда у човека. Људи су ме увек издавали, и увек сам ја издавао друге. Кад кажем људи мислим и на себе. Нисам ништа бољи од других.
Ни најсавршенија и најидеалнија љубав или најлепше пријатељство, нису никад имали ослонац. Зато што једини ослонац по мени може да буде ако та љубав и пријатељство буду грађени на темељу Исусовом. А углавном колико год ми били верници или призивали Бога, у љубави и пријатељству више призивамо човека. Тог кога волимо или који воли нас. Бога призивамо када нам је лоше. Зашто смо бре толико самодовољни и мислимо да можемо сами?
Чини ми се да се хиљаду пута преваримо и разочарамо у некога или тај у нас, и опет какви смо, следећи пут ћемо да дамо руку човеку а не Богу. Преварен сам, превари ме опет. Мрзиш ме, мрзи ме и даље. Тражимо тежи, а лакши пут, да све препустимо Богу одбацујемо.
Понавља се увек она прича истим људима. Добре жене се закаче за неког манијака, добри момци се закаче за неку вештицу. Наивни наседају на трикове лукавих. Излазе из једне приче, а улазе у исту такву. Где је крај. Због чега је склоност код неких ка прављењу истих грешки.
Е сад ту долази нешто што потврђује да заправо ништа од овога није грешка.
Колико ми кукамо због неког другог јер нам нешто код њега не одговара, тако исто тај други кука на нас. Кад би гледали увек људе, увек би и нашли разлога за кукање, и зато наш живот и јесте углавном цео у кукању.
Бог се јавио и дошао да би рекао, да можемо једни са другима ма какви били. Ако је он међу нама и јагње и вук ће се радовати једно другом. Ако Он није ту, вук ће заклати јагње.
Да дам допринос овој теми о којој сте бар сто пута чули или читали. Прочитајте и стопрви.
Инспирација за данашњи блог ми је сећање на недавни боравак Монике Белучи у Србији. Она није лепа, она је прекрасна. Сан милиона мушкараца, а вероватно и милиона жена. Њена естетска лепота надахњује чак и духовно многе љубитеље уметности, јер на њој се баш види да јој није ништа ускраћено и да јој је све по мери дато.
Покушавам да нађем неки пандан међу мушким светом, и просто ми не иде. Али да бих задовољио и женске читаоце, нека одаберу било које име из булеварске штампе. Џони Деп, Бред Пит, Леонардо Ди Каприо, Невероватни Влада... кога год. Све су то фаце. Бар тако тврде естрадни новинари и папараци, а потврђују и распродате биоскопске сале.
Наравно да и око нас у окружењу има оваквих лепотица и лепотана. Можда чак и лепших. Није можда, него има сигурно лепших. Ове горе сам навео само као пример неког опште прихваћеног мерила за естетску лепоту.
Упознате ви неку такву или таквог. Заљубљивање на први поглед наравно. Шта онда? Да ли се уплашите и одустанете или наваљујете? Да ли је та лепота заправо мач са две оштрице?
Мислим да када се ради о заиста тако великим лепотицама и лепотанима, то може бити проблем у вези. Колико год се трудили да ускладите физичко и духовно, увек ће преовлађивати ово физичко. Људи смо. Бар док смо иоле млади.
За мене идеал женске лепоте су оне наше слатке мале. Не лепотице, него слаткиши. Не разбијачице са модних писти и са црвених тепиха, него симпатичне комшинице које су апотекарке, продавачице, студентикиње, супленткиње, кројачице... обичан свет. Такве жене су ме окруживале и са таквима сам био. Није да нека глумица, певачица или манекенка, не би пријала мојој сујети, али не знам шта бих са таквима. Да их шетам по граду и држим у излогу.
Могуће да жене гледају то све сасвим различито. Запраов сигуран сам да им лепота и не игра толико битну улогу колико је то мушкарцима важно. Женама је битнија нека сигурност него да паре очи. Што би рекли, стоје с две ноге на земљи.
Данас сам са Жељком и Бамбијем ишао у локални центар за разоноду, и ударали смо по билијару а касније и по стоном тенису.
Веома ми је пријало и могу рећи да бих радо поновио такав излазак.
Прво смо се бацили на билијар. Ту игру нисам практиковао четири године. Последњи пут је то било у хотелу где сам био на одмору. Пре тога опет ко зна када. За обично рекреативно чукање у кугле са оним дугачким штапом то може и бити довољно, јер не сматрам билијар неком великом мудрошћу. Мало концентрације и вештине која се стиче праксом, и рупе се за час напуне са куглама. И ако се приказује у оквиру спортских емисија, билијар никако не могу сматрати спортом, већ пријатном разонодом и забавом. Да бар пустиш неку грашку зноја, па да му и признам спортску димензију, овако не. Као и шах, пикадо и сличне вештине.
У билијару сам био најлошији. Од три партије које сам играо, све три сам изгуибо, али сам у последњој био врло близу победе и видео се мој напредак. Кад бих сутра играо поново, вероватно бих успео и да победим.
Кад смо прешли након билијара на стони тенис ту је било много занимљивије. Прво зато што је то заиста спорт. Врло брзо смо били ознојени. Динамика играња је велика, и партије се брже завршавају него на билијару, што омогућава у оквиру плаћеног термина више одиграних мечева. Ту сам успео и да побеђујем, што ми је пријало. Атмосфера је била како и доличи пријатељима. Спортска, ривалска, али уједно и опуштена.
Након нашег спортског поподнева, прошетали смо градом и уживали у погледу на реку. Изгледа да ме је тек сада стигао умор. Да завршим овај блог, па одох да лалам.
Говорио бих мало о опраштању. Али не оном опраштању "непријатељима" нашим, нити о опраштању због љубави коју имамо према човеку и човечанству, према Богу.
Говорио бих о опраштању према самом себи.
Мислим да је то главни кључ свих опраштања.
Опростити другоме је можда и много лакше него опростити себи. Опростити себи на својим грешкама. Опростити себи због тога што док не опростимо себи, прошлост нас држи својим нитима.
Сетите се својих грешака из прошлости. Оне увек у вама створе неку киселину у желуцу или бар мрштење лица. Те грешке су вас коштале можда и живота. Због тих грешака, ваш живот је отишао у другом правцу. И то не тамо где сте ви желели да идете.
Урадите то због себе. Опростите себи на тим грешкама. Немате ви ништа од тих тужних фаца и чирева у желуцу. Ви живите сада, и то што је било је било. Нека прошлост не обликује ваш живот, већ искључиво садашњост. Сваки дан има своје бреме, и нема потребе старе товаре који су већ изношени, поново стављати себи на леђа.
Вечерас ми кроз главу пролазе мисли о очајању и опраштању. Инспирацију сам добио док сам сапуњао руке у купатилу. Нема никакве везе са темом, али ми је згодно да поменем.
Очајање. Има она хришћанска о томе како не треба да очајавамо. Хајде да то мало разрадим. Размишљам како ли људи уопште могу да се дигну. Много смо бре погани. Ваљда се ради о савести то јест некој врсти самосвести и волења самог себе, кад уопште ходамо уздигнуте главе. Не верујем да је то код већине због неког религијског разлога.
Знате оно, урадите нешто веома лоше. Не мора ни веома лоше, нек буде само лоше. Колико вас мучи савест и да ли вас уопште мучи? Да ли правдате то своје дело? Ако су одговори да вас не мучи савест и да увек правдате себе, онда прексочите овај блог и идите у фризерски салон. Ако вас савест мучи и ако кривите себе, хајде да наставимо.
У реду. У тоталном сте бедаку. Посвађали сте се са неким, неком сте начинило зло, оговарали сте некога, украли сте нешто, радили сте о глави некоме, уживали сте у перверзном сексу... (добро то бих искључио :) )... И шта сад? Кроз главу вам пролазе мисли како сте лоши, али ипак пре тог вашег самосажаљевања преовлађује мисао да ће вас други људи осудити. Рећи, "ено оног што је то и то. Срам га било!". Ви заправо патите не због самоосуђивања већ због осуђивања које ћете претрпети од других. Ако је то случај прескочите опет овај блог и идите на фитнес.
Ако је ипак сва бол која се у вама гомила а последица је неког вашег поступка. довела до тога да само у себи видите кривицу, онда је то сјајно. Али само до неке тачке. Сјајно је до оног тренутка кад не почнете да због тог очајавате и да се шибате по леђима. Сјајно је док можете да устанете после тога и да до следећег почињеног "злочина" ходате усправне главе. Поента и јесте да вам се глава обори и да не парате увек носом облаке, већ да та глава пољуби некад и прах од којег је настала.
Мало доле па горе, то је живот наш. Мислим да га не можемо живети нон стоп само горе, јер ипак смо ми људи. Савршени али толико наопаки својевољно, да нам ти падови дођу као враћање у реалност. Јер реалност није ни горе ни доле. Реалност је негде на пола пута од тренутка када паднемо па док се дигнемо.
Идеју за писање овог блога дало ми је тек завршено такмичење Први глас Србије, у којем је победила сјајна певачица Мирна Радуловић. За то такмичење се пријавило преко хиљаду такмичара од којих су они најбољи остали за крај, и остало је упамћено 4-5 који су заиста сјајни, остали ће свакако пасти у заборав или ће певушити по кафићима и клубовима.
Размишљам како су се на такмичење пријавили само најхрабрији, а како неки који можда су и много бољи у том послу, нису желели. Већина солидних, а не и најбољих који су се такмичили, свесни су оног што могу и дошли су због бесплатне рекламе. Да се промовишу и појаве на телевизији. Да тако мало шири круг људи чује за њих и понуди им посао по сплавовима и већим дискотекама.
У Првом гласу Србије навијао сам за Невену Божовић, која је и ушла у финале, али ни победа Мирне Радуловић није незаслужена, мада сам имао утисак да народ више воли Невену.
Толико о Првом гласу. Сада ће све то да ми послужи као шлагворт да пишем о талентима. Значи не само таленти у музици, већ и у било ком другом виду уметничког деловања. Што да се ограничим на уметничко? Све што човек ствара и како се изражава може бити производ његовог талента. Неко је надарен да хвата рибу и да ради са мрежама, неко да буде вешт у прављењу неких одливака. Све су то таленти. Многе се ствари могу научити, те тако и неки диригент може да научи да рибари или да прави одливке, као и рибар да диригује, али је одлика талента да човек има склоности ка нечему и да то нешто воли.
Џабе диригенту знање да рибари или да прави одливке, ако га то убија у појам. Или џабе рибару да зна музичку партитуру и да диригује, ако човек воли да слуша Лепу Брену, а класика га смара невиђено.
Шта је прави смер у искоришћавању својих талената и како открити који таленат имамо?
Таленат мора да буде стваралачка радња. Можемо ми волети да чинимо пуно тога, али тиме ништа не стварамо, већ углавном угађамо себи. Волим ја да читам књиге, волим да пецам, да пливам у води, да летим авионом,... али то нису таленти. Имам срећу да свој посао који радим волим. Радим га врло успешно и још за то добијам паре то јест плату. Не желим да станем на тој ствари која ми је дошла сама по себи, већ желим да истражим још поља у којима бих могао да допринесем и себи и другима.
Можда је то баш ово писакарање. Не сматрам да сам нарочито успешан у томе, али знам да волим да куцкам и по екрану бацам своје мисли. Ако неко то још воли да чита, вероваћу да је то још један од мојих талената.
Преношење знања је један леп таленат. То не може заиста свако. Не мислим на преношење знања из школе. Наставници су за то плаћени, и то није за свакога, али оно што мислим да јесте, то је преношење знања о свакодевним делатностима. Нека надарена домаћица ће да помогне људима својим саветима о прању тепиха, чишћењу буђи са машине, прављењу торте...
Неки електричар ће да помогне саветом како поправити грамофон или заменити утичницу.
Знам да ја у преношењу неких својих вештина и знања нисам баш добар. Често се нервирам и то утиче на то да не могу баш добро да пренесем оно што желим. Не иде ми у главу да неко не може да усвоји неке обичне механичке радње, а ствар је више у мом стрпљењу као мајистора, него у стрпљењу неког назовимо га шегрта. Јер он ће постати успешан после много покушаја, али ће те покушаје пре усвојити ако му мајистор буде указивао пажњу на грешке, а не ако се буде драо на њега или чупао косу. Бојим се да сам ја више оваква врста мајистора, и стога преношење знања и не сматрам неким својим талентом. Поред тога и не волим то да радим. Можда бих могао да напишем неки приручник и да тако допринесем нечијем знању, али да непосредно некога учим нешто, то ми тешко заиста пада.
Таленат. Таленат мора заиста бити на корист. Не само оног ко је талентован, већ и општу корист.
Овим писањем сам у себи пробудио и нека друга питања, али о томе ћу размислити па можда написати неки други блог. За сада о талентима толико.
Данас на свечаном ручку, за славу Свети Јован, седео сам поред једног чиче. Чича има преко 80 година, и задњих 20 година колико га знам увек је био болешљив. Нејак телом, у причи често брљив, али бескрајно симпатичан и драг.
Чича је увек ударао по алкохолу и цигаретама. Колико год био нејак, имао је увек снаге да срче ракиштину и да издувани бар паклицу ако не и више. Удари њега у главу ракиштина, није да не удари, закашље се некад од цигарета, али чича гура ли гура. Једва иде али иде.
Многи млађи су отишли са ове животне сцене и поред "здравог живота". Однео их живот. Срчке, канцери, полне болешчине, психозе. Џабе што човек једе салату путерицу, и маже сојину паштету на леба, кад се стресира.
Ове чиче које су нам хвала Богу још живе, и данас показују зашто су тако дуговечни. Има алкохола, има цигарета, има кркања масти и меса, али исто тако има и рада, али нема нервозе. Због нервозе се поразбољевасмо.
Заиста, да су још водили тај "здрав живот" били би ко они старци са Кавказа од сто лета. Мада кад боље размислим, што ће икоме сто лета?
Да наставим у сличном тону као у претходном блогу. Размишљање о оном свету и о тео-бајкама и пророчанствима.
Данас бих изнео нека размишљања, свакако не и коначне судове, о такозваном Армагедону, то јест Судњем дану.
Чврсто верујем у такав догађај, али он за мене није апокалиптична визија разореног света, у којем харају болести, беда, смрт.
Та битка која ће се водити између небеских Сила и демона на челу са својим господарем, мислим да неће бити видљива нашем људском оку. Наравно уколико та битка буде била за нашег смртног живота. Склон сам томе да верујем да ће битка бити видљива само духовно чистим и свесним људима, као и људима са неким поремећајима на жалост, који им омогућавају да буду изван винкле и виде оно што је другима немогуће.
Знаци те битке ће бити видљиви и осталим људима, тако што ће се многе промене дешавати. Неки људи који су у власти непомјаника, чиниће све да наштете људима, и то ће бити можда преко неких грозних ратова, али исто тако виљиви знак победе Небеских Сила, биће сређивање односа међу људима и напредак у сваком могућем смислу. Престаће борбе, напредоваће медицина и екологија. Људи се неће разводити и свима ће бити јасно да је на Земљи Бог.
У разговору са једним другаром, који је склон као и ја неком протестантском и својевољном православном размишљању, он ми је рекао да је слична размишљања имао и Његош. Касније сам покушао на интернету да нађем нешто о Његошевим размишљањима о Судњем дану, али нисам успео, тако да не знам да ли је то тачно. Могуће да јесте, јер је Његош дефинитивно био владика ван сваке уобичајене форме.
Размишљам о својим љубавима и о оном свету на којем ћемо сви једном бити. Неко тамо, неко вамо, али овде више не. Филмови нам пружају лажну и романтичну слику чак и тог света, бар што се тиче љубави између мушкарца и жене. Знате ону слику, како двоје дивних људи који су се волели и били срећни на Земљи, настављају и тамо да се воле и да буду заједно. Само што нису више телесни, него етерични.
Променио сам више партнерки и волео сам више пута у свом животу, као и све моје љубави уосталом. Нити сам им ја био једини, нити су само мене волеле. И ниједна ми није била потаман, и не верујем да ће иједна и бити. Увек нешто не одговара, али то је тако нормално. Савршена жена или мушкарац би били занимљиви можда првих пар месеци, после би били обичне играчке.
Како онда на Небу да буде добро са њима? Нити ће нека од њих бити искључиво моја тамо (ако Бог нас насели у те крајеве) нити ће владати такви односи. Једина љубав коју ћемо једни према другима пројављивати јесте она која ће бити кроз љубав према Богу. Тада ћемо схватити колико је ова наша љубав на земљи, ма колико се ми клели у њу, писали о њој песме и романе, заправо несавршена и тек трачак оне истинске љубави.
Покушавам да замислим уопште односе на оном свету и никако ми другачије не може изгледати него као башта пуна цвећа које расте измешано. Можда је болно сада размишљати на тај начин, сада када смо везани за своје најмилије. Како је могуће помислити да моја деца, жена, моји родитељи, моја родбина и сви моји најмилији тада неће бити ништа друго него цвеће које ће расти заједно у башти са осталим дивним цветовима. Опет и тако "раздвојени" и помешани са осталима, ми ћемо се волети више него што сада можемо и да замислимо. Зато што ћемо тада кроз Бога пројављивати ту своју љубав.
Сада смо ми сви ма колико се међусобно волели, исувише велики индивидуалци и свако је на своју кривину насађен. Везују нас доста неке телесне страсти или физичке потребе, о каквима је бесмислено и размишљати на ономе свету.
Како год да било, ово моје размишљање је само покушај да уопште и кажем коју реч о томе, а не да дам неку конкретну констатацију. Како могу ишта и знати о томе, сем само размишљати о томе. Битно је само да се не везујем за те мисли и да ми оне не буду водиља. Како год да буде, све је Божије.
Заиста би ми било тешко када бих сазнао да остали људи немају фикс идеје, перверзне мисли и лудило у глави. Али како сам одавно апсолвирао да су сви људи исти, сумњам да постоји уздржање.
Мени често неке погане мисли трују психу. На тај начин и тело, јер ватра у телу од таквих мисли настане. Одмах осетим како се жуч излива, тело грчи, а лице мршти. То буду увек неке толико апстрактне мисли које су врло тешко оствариве у животу, али су могуће. Своде се на однос са блиским или мање блиским особама.
Мени помаже помисао на Бога и то одмах такве мисли отера или их заустави. Мислим и да није страшно што човек вероватно цео живот ће се борити са тиме. Јер када не би тога било, бојим се да би се много погордили а на тај начин и завршили свој духовни пут. Неки и заувек.
Чини ми се да такве мисли најчешће долазе управо у тренуцима доколице или нерада. Нису залуд велики духовници, своје тело упрезали радом.
У претходној поруци сам коментарисао лик и дело једне од јавних личности у Србији, па да наставим у том смеру.
Овај пут ми је на памет пао Џоле. Моја омиљена омражена личност. Кад бирам да неког не волем онда бирам њега. Народњаке не рачунам. Одвише су смешни да би их коментарисао.
Прича се да према Џолету нема средине. Волеш га или не волеш. И то је за Џолета добро. Значи да оставља утисак и да му је траг дубок.
Џолета сам много волео. Кад сам био мали и кад је Џоле био мали. Онда је Џоле полетео а ја сам одрастао и постао још мањи, и ту се створио негде јаз.
Баш брига Џолета што га неки јеша не воле, али јешу је брига што не воле Џолета јер би хтео да га воле.
О стваралаштву Ђ.Б. је излишно причати. Он је више него остварен и признат, тако да не бих ни смео да га оспоравам у том правцу. Неке његове песме волем, друге мало мање, треће не волем уопште, али у принципу Ђ.Б. је донео заиста пуно музичкој сцени, ма колико као певач био скроман, као аутор је велики.
Књижевно није признат, мада сам са великом страшћу и осмехом читао његова прозна дела.
Шта је дакле то што од Ђ.Б. прави моју омражену јавну личност.
1. Ђ.Б. је циничан а не ироничан.
2. Ђ.Б. сматра да је позван да исправља криву Дрину, и у својим покушајима је само још више криви.
3. Ђ.Б. се понаша као лидер секте, а његови обожаваоци су попут овчица испраног ума.
4. Ђ.Б. је од распеваног и ведрог лале, постао надрндани војвођанер.
5. Ђ.Б. је исувише важан да би о њему могло да се шути.
Пуно жеље за здравље, срећу, у породици и послу, желим Џолету, и да се више бави музиком, а мање осталим стварима.
Од јавних личности у кош са Џолетом стављам и Г.Т. али је она доста млађа, а и женско је, да бих износио зашто је нешто не готивим. Г.Т. још више брига што је на Исаковој бан листи.
Куста је иделан за коментарисање. Успешан је у много видова културно-уметничког живота, друштвено је ангажован, породично остварен, а опет тешко да је некоме идол.
Чак и људи који га изузетно цене и воле, нису за њега везани на начин на који се обожаваоци везују за свог идола.
Кусту сам срео више пута у Херцег Новом. Трчао је по шеталишту Пет даница (мислим да се тако зове онај пут поред мора, који води од Игала до Мељина). Рута му је била Шквер-Мељине и назад, колико сам приметио. Физичком појавом ме је импресионирао, јер је ипак човек већ у позним педесетим, који ми је одавао утисак кафанца и боема, склоног пре вискију и томпусима, него кондиционирању. Међутим није тако баш. Сасвим здраво изгледа и у доброј је форми.
Повод да пишем о Кусти је почетак филмског фестивала Кустендроф, на Мокрој Гори, под патронатом самог уметника. Веома занимљив фестивал, који као да је симбиозна неког српског народног сабора и филмске смотре на коју долазе само заиста уметнички остварени филмски ствараоци. Мало је то мени далеко и не знам ни како бих уопште могао и да будем део тог фестивала, али на основу текстова и клипова са јутјуба, оно што сам видео ми се веома допада. Кад бих правио свој фестивал, то би било нешто налик Кустендорфу. Али што бих то радио, када се Куста побрине да наши снови постану јава. Нама остаје само да му кажемо "Хвала профо", јер сам сигуран да нешто баш и не воли тапшање по рамену.
Није толико пуно филмова ни снимио или глумио у њима, да се то не би могло испратити. Оно што ми се свиђа јесте, да је сваки другачији, али са његовим посебним печатом. Највише личе један на други његови рани "Доли Бел" и "Отац". Као и каснији "Црна мачка" и "Завет". Оно што је можда пропустио да каже у претходном филму, рекао је у наредном. "Перхан", "Аризона" и "Подземље" су дивни експерименти који су Емировој галаксији подарили још пар сазвежђа.
Његови глумачки домети нису толико упечатљиви колико редитељски, али се осећа једна опуштеност и упечатљивост, као у руском филму у којем Куста глуми кртицу из редова КГБ.
Можда још већи утицај на јавност у бившој Југославији, Куста има одскоро и са својом књигом и интервјуима који се могу погледати на интернету. У њима обично коментарише збивања из историје или уобичајене дневно-политичке вести. Захвалан је као гост у сличним емисијама, јер је дескриптиван на један народан начин а не академски.
Надам се да ће се ускоро латити опет камере и снимити пар филмова који ће остати као наслеђе српске културе.
Много се пише о муслиманима, као о претњи Западу. Наводе се бројке и чини се да су муслимани нашли један много перфиднији и "благословенији" начин да освоје Свет. Не уз помоћ оружија, већ простом репродукцијом. Хришћани се нешто баш и не размножавају, а муслиманима баш иде с тиме.
Али ајде да не причам о муслиманима, како је то уобичајено у штампи, у разговорима, да их називам сектом, терористима, или неким другим унижавајућим изразом, већ да опишем нека своја искуства.
Не знам да ли је уопште могуће уопштавати неки народ или припаднике неке верске заједнице, јер је сваки човек индивидуа сама по себи. Оно што хоћу рећи јесте да сви муслимани које сам упознао лично, а то су углавном били муслимани из Босне и Херцеговине, можда и нису били баш муслимани у строгом смислу те речи, али су сви одреда били добри људи. Љубазни, можда некад и предосадни у том свом снисхођењу, али заиста људи који су деловали као неки седатив. Можда је ствар у начину на који причају, јер из Босне људи, углавном отежу. Дугачке су им реченице и описне. Кад о нечему причају просто можеш да замислиш слику. Опет умеју да буду веома повучени и да буду шкрти у речима, мада та њихова повученост говори и више него речи.
О исламу знам доста тога, као и о хришћанству. Не знам да ли је то нека чудна мешавина, али често људи који су баш много у вери, на начин да су и теолози (исламски или хришћански) или да су практиканти вере, буду заиста неки одбијајући фактор. Оно што сам нашао највише да ме одбија од ислама, јесу заправо неки муслимани који и ако учени Курану и суни, нису научени животу. Тако и многи попови и хришћани. Научени да тумаче реч Јеванђеља, или да буду ревносни у постовима и молтиви, а опет су тако далеко од Бога. Оно најлепше из ислама и хришћанства, показује се на обичном свету, у обичним ситуацијама у свакодневном животу.
Као слику уз овај мали запис, ставио сам неку децу муслимане. Зар се може мрзети или осуђивати неко ко има 5 година. Не може, јер деца немају греха. Тако и одрасли. Можда имају греха, али су у суштини и они деца.
И сав народ је на Свету тако добар и тако исти. Колико се год трудили да неког не волимо, много ће више бити разлога да га волимо.
Кад се човек нађе на неким животним прелазима, поразима, успонима, уопште на животној раскрсници, налази се у посебном стању. Много више ради његова интуитивна страна и она психолошка страна, која није толико заступљена у уобичајеном животном току.
Мени је данас такав дан. У свему видим неку поуку. У погледу странца на улици, неко назначење и пророштво. У прочитаном тексту, сазнање које није раније допирало до мене. Доживљавам цео Свет као ризницу знања. Све оно поред чега бих раније прошао, сада посматрам као неку животну лекцију. Чак и у тако баналним стварима као што су речи са ТВ екрана.
Серија коју сам гледао бар шест пута од почетка до краја, и која је за мене била пре свега извор забаве, вечерас је постала извор мудрости. Ради се о "Грлом у јагоде", култној серији из 70-тих која говори о одрастању младих у 60-тим годинама прошлог века. Случајно сам видео клип на јутјубу и рекох ајде да се подсетим једне од омиљених епизода, када главни јунак Бане, бежи од куће у бели свет.
Реплике попут:
Дуле Тица: "Ми смо овде што морамо, ти не мораш. То од чега бежиш, од тог се не бежи. То се побеђује"
Бакица: "Госпођа је у праву. Ди вам је младост кукавице једне. Срам вас било." и многе друге.
Да су причали само "Добар дан", "до виђења", тако се осећам, да би и у томе видео неку поруку и поуку.
Али најлепши осећај од свега је што ми осмех не силази са лица. Милошћу Божијом, како сматрам, посматрам највеће животне недаће као начин да сазрим и да их уз помоћ осмеха и осећаја љубави и среће, пребродим.
Тај осећај је највише због мисли да је свака брига и пораз у животу, тако небитан. Крај нам је тако известан и може се десити сваког трена, тако да мисао о смрти, ма колико то деловало бизарно и чудно, доноси заправо истинско задовољство живљења.
Помислите у себи "Сутра ћу умрети", или још боље "смрт ће стићи сваки час". Ужас. Како нормална особа и може да помисли тако нешто? Међутим ма колико шокантна била та мисао, осмех ће је разорити и отерати страх. Дати пун смисао животу и посматрање свега кроз призму љубави. Спознају о свакој људској особини, мани и врлини. Спознају о Божанској љубави и пре свега милости. Квалитет живота какав раније нисте искусили.
Можда је све ово за вас неко секаташко трабуњање, можда делиријум неког алкохоличара, или просто шизење неког фрика који записује своја размишљања, болесна до бола.
Мислим да је најбоље у свему баш то. Видети различитост и прихватити је. Некада нам пријају бајке, некада психотична трабуњања, некад сушти реализам. И све нам то помаже да будемо бољи а никако гори.
Један од оних обредних Божићних обичаја, био је и ове године некако централни део наше мале породичне прославе. Ломљење чеснице, хлеба који је припремљен нешто богатији, и у који се ставља новчић, за који се верује да ће ономе ко га пронађе у свом парчету хлеба, донети добробит у наступајућој години.
Мама је сломила руку пре две недеље, па сам око спремања клопе задужен ја. Тако сам направио и ову чесницу, и жали Боже на шта је личила. Нимало неког шмека пекарског, него баш је била онако лепиња класична. Натрпао сам маст, јаје, брашно, воду, квасац, али џабе. Није нешто баш се примила, али битно да је могла да се једе и да је била укусна. Новчић сам ставио умотан у папир па у алу-фолију. Мани ти то што може метални новац који је прешао хиљаде руку, да се опере. Што је сигурно, сигурно је.
Наравно да сам приметио где је новчић и намеравао сам да тај део чеснице, при ломљењу, протурим мами, нека јој бар нешто у животу буде лепо. Последњих десет година, мислим да је отац стално налазио новчић. Ја за последњих 20 година, а памтим заиста, можда сам добио једном или два пута. Баксуз, шта друго рећи.
Мама је добила новчић у свом делу, и био сам детиње срећан, као да сам га ја нашао.
Иначе први дан након поста, јео сам месо, не нешто нарочито, али још га осећам у непцима, и ако је од те хране прошло 12 сати. Али прво сам јео качамак (паленту) са сиром и кајмаком. Месу свака част, али ово је нешто што више волим.
Да ли је добро или не, али када помислим на Бадње вече, у глави су ми слике из америчких филмова. Те западне традиције у америчким породицама. Качење поклона у чарапе, Свети (Ни)Клаус, ирваси, звончићи, љубљење испод гранчице имеле...
Очигледно сам о хришћанским традицијама, макар оне биле и комерцијалне попут Божића у Сједињеним Државама, највише сазнавао управо тако. Преко филмова. Ти филмови у којима је тематика Бадње вече и Божић, и поред свега, садрже у себи и веома мотивишуће и човечанске поруке љубави, породичних вредности и мира. Управо оно што Божић и треба да загреје у нашим срцима.
Наша православна (српска) традиција, која се највише огледа у паљењу Бадњака, и ако је вероватно много саборнија и опште хришћанскија, није нешто на шта помислим. То, да ли је паљење Бањака остатак паганског и да ли храстове гранчице и искре из њих исказују суштатство вере, мени није битно. О суштатству вере ћу много пре сазнати из обичне речи "Волим те" или "Опрости" него из џарања по ватри, посипања кукуруза и пијукања деце.
Опет не желим да оваквим мојим ставом унизим или на било који начин укажем на непотребност тог обредног у православљу. Оно је по мени веома потребно и да га нема, вероватно би отишли у неку другу крајност, која би била слична фундаментализму.
Суштина која је за мене најбитнија у Бадњацима, и свему што иде уз Бадње вече, како код нас тако и у целом хришћанском свету, јесте у томе што човек заиста осећа атмосферу радосне свечаности. Баш као да се спрема за рођендан неког свог најрођенијег.
.jpg)
