Неподношљива лакоћа постојања

Свако у свом окружењу има бар једног флегмана. Неког ко је толико задовољан својим животом, ма какав он био, неког ко се не узрујава ни због најбитнијих животних потреса.

Чудно делују такве особе. Помислиш или да су толико пукле, да им је свеједно, или да су неки мудраци. Такви људи су по мени ипак мелем на рану. У окружењу које је углавном "непријатељско" и у свету у којем је разлика између зоолошког врта и нашег хабитата, само у томе што ми имамо више простора за кретање, људе који својим хладнокрвношћу и постојаношћу доносе потребан хлад на врелом сунцу, треба чувати и учити од њих.

Ако ништа друго оно бар красти тај њихов мир и чудити се сопственом немиру.

Мени падну на памет одмах Маки и Драги.

Маки је колега. Нормалног изгледа. Тај човек има или спуштену главу нон стоп за столом, јер вредно нешто ради, не обазирући се на повике, провокације и инсинуације. Евентуално устане понекад од стола, прошета по згради са рукама у џеповима, углавном не проговарајући ни са ким ни речи. Оде купи нешто да поједе када је гладан. Од њега се у току дана могу једва чути две - три просто проширене реченице, које би вероватно прећутао да му није потребно због посла да коју и прозбори.

Кад се заврши радно време, Маки оде кући, игра компјутерске игрице, гледа филмове, са децом се позабави мало, једном месечно оде на село код својих, редовно плаћа рачуне... Ма Маки је по пропису сав. Неко не би издржао 2 минута у његовој кожи, а Маки се не би мењао ни са ким другим. Мислим није ствар ни у томе шта Маки ради. Ради у принципу шта и остали, али битан је начин на који Маки ради. Нису ни у шаху сви тата-мате. И тамо има категорија. Ако у животу пренесемо неке те шаховске категорије, онда Маки има титулу велемајистора.

Драги је комшија.

Има помало стаклене очи бледоплаве, које се цакле. Он за разлику од Макија има мало више речитости, али је зато успоренији и телом дежмекаст. Гледао сам једном са прозора како је стајао на ћошку улице пола сата. Није никога чекао. Само је стајао. Није се ни кретао, ако повремено чешкање по глави и по лицу не рачунамо. Отишао сам до продавнице и прошао поред њега. Питах га: - Чекаш неког батице? - Не. - Идеш негде? - Не. - Шта има овако? - Немам шта да радим кући, па сам изашао мало напоље. - Ај здраво! - Здраво!

Нисам га срео када сам се за сат времена вратио опет туда.

Ах...како сам могао да заборавим легенду. Чупавог Рашу Дражића. Чупави је локалац из маминог села. Он је и хитар и вредан и све сељак по пропису. Али од речи које изгорава, доминира "Нема проблема". Нисам сигуран колико он заиста схвата значење те констатације "нема проблема", али је често био извргнут подсмеху и зафрканцији због тога.

- Чупави, одузимају оружије ко није пријавио!

- Нема проблема.

- Чупави, рат почео! Ушли Бугари у Софију!!!

- Нема проблема.

- Чупави умро Леја Динчин!

- Нема проблема.

Рекох већ у најави, да од ових људи треба нешто да научимо, ако не и да украдемо мало тај њихов мир.

Мислим да ће мантра Чупавог бити и моја водиља. Јес да није Исусова молитва, али је филозофски одговор на сваку животну ситуацију. НЕМА ПРОБЛЕМА!!!

Шарлиз и Воја :(

Чак и у сновима ја сам прилично уравнотежена особа. Камоли на јави. Додуше пустио сам нешто косијану у последње време и слушам нешто више озбиљну музику, али у принципу то су само фрагменти лудила којег свака ингениозна особа (а то сам ја???) има.

Један од тих фрагмената лудила десио ми се и синоћке. Сан који би могао да се посматра и као кошмар и као нирвана. Зависи како ко гледа. За мене је само смешно, па ћу га с тога и поделити са вама.
Стојим у аутобусу. Градском. Гужва онако, средње жалосна, ништа нарочито. Ја сам се окачио за оне рукохвате. Возило стаје на станици на којој се налази као неки терминал са којег иду видео вести. Нешто слично великим електронским билбордима на Тајмс Скверу и на Трафалгару. Спикер објављује да ће ускоро уследити пресуда Воји Шешељу. Аутобус не креће, сви желе да чују шта ће се објавити.

Саму пресуду нисам чуо, али сам доживео велике изливе незадовољства од стране путника. Сви се буне. Предњачи једна жена којој сам био окренут леђима и која је седела на оним седиштима што су окренута једно другом. Збуним се када видим да је то Шарлиз Терон. Она нешто сочно декламује о правди и како је Хашки Суд злочиначки...

Ту сам се негде и пробудио...

Донео сам закључке да је наравоученије овог сна једно од следећег:

1. Да ли ми је сан поручио да ће се открити да је Шарлиз нека потајна радикалка, која ће као позната личност да се појави на суђењу као изненадни сведок сарадник.?

2. Да ли ми је сан поручио да ће Воја да пукне са казном?

3. Да ли ми је сан поручио да сам трсао ко дулек и да би требало под хитно на ГО (годишњи одмор)?

Шта је прави одговор... Бојим се да је ово прво.

Како су сељачине победиле џибере

Као и већина "ориђинале" Београџана и ја волим неке локализме и посебности свога града. Од исквареног и жаргонског говора, па до одлазака на нека само нама знана места која носе дух града. Опет има ствари које не могу да се избегну а које су толико иритирајуће а специјалитет су Београџана.

То су ранчеви на ђачким леђима у препуном аутобусу који се не скидају. Затим ту су бахати црногорци дилери око разних школа и факултета, и још много тога. Заправо реално гледајући, више је ствари које ми сметају у Београду него које волим. То ништа наравно не умањује моју љубав ка овим људима и самоме граду.

Један од разлога зашто се Београд посељачио, јесте пораз џибера и доминација сељачина.

Да би разумели шта је џибер а шта сељачина, потребно је мало да завиримо у прошлост. Не тако давну.

Београд пре балканских ратова 90-тих. Ниједна продавница није радила 24 часа, било је много мање аутомобила а много више аутобуса. Није било компјутера. Ишло се на утакмице и није се плашило да ли ће се добити батине. Ишло се у биоскопе. Журке су биле бар једном у 2 недеље а некад и више пута. Нека добра музика се слушала. Прилично жанровски различита.

Једино што је штрчало од људи који су тада обитавали и расли била је једна чудна еволутивна грешка по имену ЏИБЕР. Џибер је била особа (углавном мушка, женски тип би се обично називао ВРАНА) која је лагала преко мере (БАРОНИСАЛА), качила се са слабијима од себе, која није прочитала више од Микијевог Забавника а сво слободно време проводила гледајући ТВ. Особа која је била принуђена да буде поред џибера није била у опасности. Није јој било баш пријатно али нека већа опасност није постојала, јер џибер није носио вирус у себи. Обољевао би само он од џиберизма, а не би га и преносио.

Дођоше чудне 90'те и још чудније 10'те новога века. Појавише се у сваком крају драгстори и супер маркети. Сви су у својим домовима имали и кућне биоскопе и пар ТВ-а. Број аутомобила је порастао, а број аутобуса се смањио. Загосподари народна музика а остале нестадоше ко да их куга однесе. Књиге почеше да купују и они који никад нису, а што је још горе почеше и да их пишу они који никад нису ни Микијев Забавник читали. Сви имају компјутере, а стадионе су замениле кладионице. Смањио се и број црногорских дилера. Ваљда су са распадом државе отишли мало код 'Рвата, а и Руси су им се одомаћили, па имају кога да ваћаре.

Највећи пораз у свим тим променама је доживео класичан београдски џибер. Та тако глупа али у суштина простодушна и симпатична ендемска врста велеграда. Џибер је доживео мутацију и деградирао се у сељачину, а од сељачизма су оболевали и они који нису од џиберизма. Епидемија сељачизма се није ограничавала само на једну скупину или део града, државе. Она је погађала све друштвене слојеве и све верске, полне и националне диверзитете.

Куриозитет је да су оболели постали већина и да су завладали градом и државом.

Веома лако се сада препознају они који су још увек здрави. Такви се веома брзо елиминишу. Да вас не би провалили да сте још увек здрави, примените трик мимикрије и посебно у великим друштвима понашајте се као оболела особа.

Ово су неки облици мимикрије који ће свакако оболеле убедити да сте и ви један од њих.

- У јавном превозу подригујте, подижите ноге на клупу и по могућству причајте преко мобилног телефона веома гласно.

- На улици се често хватајте за међуножје (ако сте мушко) и подижите сисе и мажите се стиком испод пазуха (ако сте женско).

- У ресторану седите потпуно раскречени (за мушке) или лакирајте нокте на ногама и рукама (за жене).

- Кад изађете из теретане на првог на кога налетите а да је слабији од вас, ви се очешите раменом.

- Испуштајте гасове и слушајте доминантну музику на послу.

Ово су само неки савети, који су уверен сам вам сигуран начин да опстанете. Још мало и крећемо у контраофанзиву, а дотле... конспирација бре.

О спасавању људи који нису хришћани

Једна од крућих регула на коју се пецају орто браћа и секе, јесте пљуцкавица по не-хришћанима, као и претња паклом и осталим брррррр стварима. :(

Ма мора да су сви који су се иоле оцрквовили, хватали на тај мамац. Макар на моменте. Тајна је заиста.

Обично се каже... Божија милост. Како Бог буде хтео тако ће да бидне.

Ајде да се манемо ове несавршености временске (буде хтео), када је Бог био-јесте-биће и не може се за Њега причати у нашим ограниченим (временским) појмовима.

Читам данас Приче Солом(у)(о)нове... ето одговора.. Није никаква тајна... Сад ћу да ви цитирам, само да ги узем у руке..

Приче Соломунове 16.7

КАД СУ ЧИЈИ ПУТОВИ МИЛИ ГОСПОДУ, МИРИ С ЊИМ И НЕПРИЈАТЕЉЕ ЊЕГОВЕ.

Јес да несам теолог, али за мене је ово одговор и на то питање...

..........................

Још мало о орто екипи.

Трач из церкве...

Био отоич ја на служби вечерњој. Нисам стао са "мушке" стране, него стао са "женске", мада то у духовној разини не постоји, али ајде.. када смо већ толико пали па се делимо.

Почеше они поклони..прво мушка страна (десна) па женска (лева). Био поред мене још један мушкарац, па када десна страна поче вршити поклоне тада и ми, а кулирамо када ови са женске. Међутим тај се батица нешто сморио па у пола службе и он окренуо кад и женскиње. Ја наставио по старом (заједно са мушкима) и ако не стојим са њихове стране. Јесам штрчао али шта има везе. Стајао сам у позадини тамо где су свећари обично.

Не издржа једна госпоја (бака) па ми приђе и благо ми рече да чиним погрешно и да радим као и остали. Ја је саслушах пажљиво и одговорих "ма то нема везе. Кул." И бре ко да сам јој змију бацио у лице. Одскочи госпоја и повуче се на свећарски пулт. Чуо сам је како каже, некој другој госпоји - "Замислите само. Каже ми да нема везе...ццццц!"

Јој што ми било мило анд тхе драго. Нека ми Бог опрости и госпоја бака али ми било смешно.

Сва срећа па се ускоро ти поклони завршише а и ја пређох на мушку страну, па нисам саблажњавао сеја баку.

О популарном ријалити програму

Да не бих био глуп у друштву и да бих имао неку заједничку причу, испратио сам својевремено три ријалити програма. Наводно различита, а слична као што су јаје од мисирке и јаје од кокошке.

Ајде прво да покушам да овај енглезирани израз "ријалити" преведем на српски. Да видимо.

Имитација стварности. Можда... али опет то би могла да буду и уметничка дела као што су филмови, позоришне представе, књиге... а ови тв испрдци свакако немају везе са уметношћу.

Телевизијска стварност...ајде нек буде тако, мада ми нешто смета у изразу...ако се сетим нечег бољег користићу то, а дотле ово.

Значи први програм такозване тв стварности који сам пратио био је Велики брат. Испратио сам прву сезону у Србији и прву сезону са познатим личностима. После није имало смисла. Толико досадно и глупо. Онда је дошла "Фарма". Гледао сам серијал у којем је главна звезда био ром из Америке. Екрем Јеврић. Са ове дистанце, мислим да је "Фарма" глупља од Великог Брата. Можда није толико досадна, али глупља јесте.

Нисам гледао друге програме тв стварности као што су неки "Двор" и неки на Хепи ТВ, који не знам ни како се зову. Наравно да нисам могао да се сачувам ни од тих серијала, јер сам наилазио у штампи, на интернету и на тв о њима, али их бар нисам гледао.

Разлог за овај блог је заправо тв стварност коју зову "Преживљавач". Мислим да је тренутно  4 серија тог програма. Неки људи чије мишљење ценим причали су ми о том програму у суперлативима. Како је то једина тв стварност коју могу да гледају. Ја се до сада нисам нешто интересовао, али рекох ајде да дам шансу том програму. Имали су прилично агресивну најаву и кампању на Првој Српској ТВ, која је и мене ранила.

Погледао сам прве две епизоде тог "Преживљавача" који би наводно морао да буде са познатим лицима из Србије, Хрватске и региона. Чињеница је да нико од тих лица није познат. То нису чак ни особе које се појављују у новинама, а о другим медијима и да не причам. Можда их има на интернету, али на интернету има и мене па се не трсим да ме сматрају познатим. А можда би требало? :)

"И као пети такмичар, Леееееееееееепиииии Сииииииииићћћћћаааааааааа! Поздравимо га... "

 Глупости. Али бар могу да се ложим овако на блогу.

Дао сам шансу том "Преживљавачу" и ко му је крив што је није искористио. Глупо је.

Степен поређења између та три серијала тв стварности која сам пратио, био би ...

Велики Брат - глупо

Фарма - глупље

Преживљавач - најглупље

-----------

Осврнућу се мало и на фамозне програме који се зову "Скривена камера" а на неки начин су исто поджанр тв реалности.

Некада сам баш волео да их гледам и било ми је смешно. До имбецилности.

Е тада ми је прика рекао да укуцам на јутјубу реч "бразилска скривена камера". По препоруци. Њему је то нешто најсмешније што је икада гледао.

Пронашао сам. Има доста тих снимака.. То је нешто најодвратније и најглупље што сам гледао. Због те бразилске скривене камере, променио сам мишљење и о тв скривеним камерама. Више их нећу гледати.

Баш сам нешто осетљив...

О односу према старој вери

слика - неопагански ритуали у Русији

Листајући неке поруке по православним форумима (залудна баба нема паметнија посла... :( ) приметио сам да је став гласовитих православаца углавном негативан према старој вери. Према словенској митологији конкретно. Перун, Сварог, Видбог, Велес, и та екипица.

Чини се да су чак панични!!!

Изјаве попут: "Да је ваљало не би нестало!" и "Пагани!!!" показује да религиозна свест човека није много напредовала од времена ћика Торквемаде и његових пајтоса.

Просто као да православни кршћанин не може имати неки научни (антрополошки) приступ тематици старе вере, него у свему па и у безазленој митолошкој фантастици види непријатеља.

Сетим се увек и браће православне са југа. Грците. Шта би била грчка култура и грчки народ да нема и данас лепих прича и археолошких ископина из времена Хеленског процвата. Ништа те бајке о Тезеју, Зевсу, Хери, Ахилу... не штете данашњим православним Грцима. Тешко да би се било ко од њих одрекао те своје митологије и фантазије, која је обогатила светску културну баштину.

Управо тако треба приступити и старој словенској вери. Не као некој новој - старој паганској религији која треба да оцрни нашег Господа и Спаситеља, већ као фантастичним причама које говоре о људима и њиховом односу према непознатом. Ионако ми сви носимо то наслеђе, били тога свесни или не. Да ли се заправо бојимо себе и тога да нисмо довољно јаки да не посустанемо у вери, због фантастичних прича?

Опет је апсурд очигледан, јер заиста пуно православних верника обожава буквално Толкинову митологију. Фрода, Арагорна, Моргота, Гандалфа... и осталу шквадру из Господара Прстенова. Ништа то није мања митологији и фантазија од оне словенске.

Мислим да би сазнањем о старој вери и о односу наших предака према том фантастичном пантеону богова, могли доста тога да научимо и да нам то буде на корист.

Све што је старо труне, али из остатака те трулежи рађа се нови живот, који неизоставно у себи носи и мрве оног из чега је никао. Ако већ ниче тај живот тако, зашто ми те делове покушавамо да отресемо са себе?

Не кажем ја, и Христос и Перун.

Не кажем ни Перун.

Кажем Христос.

Свако ко другачије закључи нека му је просто.

Поново ради биоскоп

Последњи пут сам био у кину када је даван Аватар, и оне 3Д муње и фазони. Пре тога не памтим. Е дошло је време после биоскопског целибата да се опет скине ђана, па је бата Силе био данаске у обновљеном биоскопу своје младости. Фонтани на НБГ.

Сцена као у 80-тим. Биоскоп пун. Чак су продали више карти него што има места па су неки седели на степеницама. Само су фалили тапкароши.

Даван је филм "Практични водич кроз Београд са певањем и плакањем". О њему сам писао у свом филмском блогу. Пошто је филм у оквиру франкофонског фестивала, којег гарант финансира француска амбасада, цена карте није била нешто скупа. 150 диџи. Био сам са кумом.

Значи, већ рекох, кино пун ко око. А у кину, генерацијска екипа. 30-40 год. просек. Није било клинаца... Ја не могу да верујем. Као да ме временска машина бацила назад у 80-те. Још сам после свратио до тржног центра а са разгласа пичи Љиља Николовска и Магазин. Љубееее, љубе се добри лоши зли.... али нико као мииииииии...

Љуби вас ваш Силе :)