Вечерас ми кроз главу пролазе мисли о очајању и опраштању. Инспирацију сам добио док сам сапуњао руке у купатилу. Нема никакве везе са темом, али ми је згодно да поменем.
Очајање. Има она хришћанска о томе како не треба да очајавамо. Хајде да то мало разрадим. Размишљам како ли људи уопште могу да се дигну. Много смо бре погани. Ваљда се ради о савести то јест некој врсти самосвести и волења самог себе, кад уопште ходамо уздигнуте главе. Не верујем да је то код већине због неког религијског разлога.
Знате оно, урадите нешто веома лоше. Не мора ни веома лоше, нек буде само лоше. Колико вас мучи савест и да ли вас уопште мучи? Да ли правдате то своје дело? Ако су одговори да вас не мучи савест и да увек правдате себе, онда прексочите овај блог и идите у фризерски салон. Ако вас савест мучи и ако кривите себе, хајде да наставимо.
У реду. У тоталном сте бедаку. Посвађали сте се са неким, неком сте начинило зло, оговарали сте некога, украли сте нешто, радили сте о глави некоме, уживали сте у перверзном сексу... (добро то бих искључио :) )... И шта сад? Кроз главу вам пролазе мисли како сте лоши, али ипак пре тог вашег самосажаљевања преовлађује мисао да ће вас други људи осудити. Рећи, "ено оног што је то и то. Срам га било!". Ви заправо патите не због самоосуђивања већ због осуђивања које ћете претрпети од других. Ако је то случај прескочите опет овај блог и идите на фитнес.
Ако је ипак сва бол која се у вама гомила а последица је неког вашег поступка. довела до тога да само у себи видите кривицу, онда је то сјајно. Али само до неке тачке. Сјајно је до оног тренутка кад не почнете да због тог очајавате и да се шибате по леђима. Сјајно је док можете да устанете после тога и да до следећег почињеног "злочина" ходате усправне главе. Поента и јесте да вам се глава обори и да не парате увек носом облаке, већ да та глава пољуби некад и прах од којег је настала.
Мало доле па горе, то је живот наш. Мислим да га не можемо живети нон стоп само горе, јер ипак смо ми људи. Савршени али толико наопаки својевољно, да нам ти падови дођу као враћање у реалност. Јер реалност није ни горе ни доле. Реалност је негде на пола пута од тренутка када паднемо па док се дигнемо.
Не очајавајмо. Дигнимо се.
Не летимо. Паднимо.
Не остајмо доле.
Нема коментара:
Постави коментар