19.30 часова. Дочек или шта већ.

Још мало па ће и та фамозна Нова Година, којој само деца имају разлога да се радују. Без икаквих брига и проблема, шта купити, шта спремити. Једино размишљање је да буду послушни (колико им нарав и васпитање омогућавају) и да се играју. Онда да у поноћ испод јелке пронађу оно што су рекли родитељима да би највише волели да добију, и после срећни заспе, узбуђени због нечега што је такло срца целог света. Сви су били узбуђени, па ето и они малени, су дали својим смехом и вриском допринос том дочеку Нове Године.

Ја нисам малени, него сам старени, па је тај дочек помало и оцена моје исфрустрираности и гордељивости.

Једна од редовних тема на послу или међу пријатељима, последњих десетак дана је обавезно "Где ћеш на дочек?". Већина заиста дочекује и прославља ту Нову Годину. Ја сам само слезао раменима, или одмахивао главом, што је било можда и речитије него да сам ишта причао.

Онај ко ми је најдражи није поред мене, а без те особе нисам у фазону ни да се нешто посебно спремам или радујем. Али да не навлачим облаке. Ипак ћу отићи до другара у згради, да погледамо неки филм или шта се већ даје на ТВ. После ћу се вратити кући и спремити помало неки русвај који ми је по столу. А можда и нећу. Ставићу коју гирланду и лампионе на прозор, одврнути неку музику за своју душу, сачекати поноћ и можда прочитати део неке књиге. Док ми се не приспава.

Проблеме са храном немам, јер нисам ништа нарочито ни спремао. Појео сам неки парадајиз чорбуљак, те ме је то затворило и за пијење и за једење.

Како год, ја вам свима који читате ова моја наклапања, желим заиста свако добро. Најпре здравље, љубав, и доброту. Остало ће доћи само.

Мушкарцима нека жеље и честитке испоручи ова тета

 

а женицама, могу и ја.

Срећна вам Нова Година 2013. 

Ко је националиста православне оријентације од мојих читалаца, нек ову жељу и честитку прочита поново за 14 дана. 

Петардирање

Већ две недеље Нови Београд, а осећам и други градови у Србији, одзвањају од праска петарди. Наша дечица драга, наравно играју ратиће, не иду на утакмице, већ бацају петардице.

Стресира се помало човек али ништа нарочито. Гора ми је сто пута била она вувузела, када су клинци трубили за време Светског првенства у фудбалу.

Не знам стварно дете које није бацило бар једну петарду. Наравно да је то опасно и да су многа деца остала инвалиди, али шта чинити него просто мислити "ваљда неће да се деси".

Избегавам мало оне дочеке Нових Година по градским трговима. Из искуства дочекивања неколико пута, имам заиста непријатна искуства. Људи (а не деца) су прилично бахати и безобзирни. Бацају намерно петарде у гомилу људи и не размишљају да ће неко оћоравити. Пијанство није никакво оправдање за тако понашање.

Прича један човек јуче и слушам га. "Ја сам нервзан, лудим од тих петарди. Згромићу некога." Кога може да згроми ако не неко детенце које се игра.

Пролазим данас паркићем где су деца бацала петарде. Један ћалац је донео неколико комада и поделио им. Нису то неки тинејџери нити пубертетлије. То су била деца од не више од 10 година. И јави ми се слика у глави, због приче оног лика од јуче, како он нервозан због петарди напада ову децу.

Стресем се баш онако и избацим мисао из главе. Међутим колико је дечице петардаша, толико је и нервно лабилних које ова дечица нервирају.

Не до Бог да ико страда ових дана. Ни од дечице, а да они којима сметају имају мир.

Лозана - Монтре - Евијан

Глупо је било отићи у Женеву а не обићи и остала битнија места на Женевском језеру. Лозану, Монтре и Евијан.

Лозана је баш лепо место. Да ли има нешто у Швајцарској а да није лепо??

Тај крај између Женеве и Лозане је познат између осталог и по бројним приватним клиникама, као и по чувеним интернатима за децу богатих странаца. При Лозани је смештена и чувена дуванска фирма Филип Морис. Ниије ништа посебно зграда. Зграда ко зграда. Сива.

 

Олимпијски пламен

Кад се уђе у Лозану удара се одмах на пар замкова-хотела који су поред обале, као и на седиште Олимпијског комитета. Прошетао сам туда. Хотели замкови су баш лепи, а паркић код Олимпијског комитета је интересантан. Тамо се налази поред других, и статуа Дражена Петровића. Имају супер јавни клозет и испред комитета гори она олимпијска ватра. Људи се ложе на то, па се сликају испред.

Доњи град

Е сад. Лозана је интересантна и по томе што је је вероватно најмањи град који има метро. Једини је град у Швајцарској са метроом. Пошто се град може поделити на два дела. Онај поред обале, који је више у неком морском фазону, и онај старији део, на брду, који је класичан средњевековни град. Са уобичајеним катедралама, зградам и трговима. Лепа су оба. Е сад да се не би умарали и пентрали горе-доле ето им метроа, па нек се возикају.

Трг са привременим бувљаком

У Лозани сам доживео и једну условно речено непријатност. Пришао ми је на улазу у метро, један млади арапин и понудио гудровину. Наравно да нисам узео, али је он био некако навалентан и насртљив, па сам брзо продужио у другом правцу.

Био сам и на неком њиховом бувљаку који је отворен на главном тргу. Кад дође време, продавци склопе своје тезгице и трг опет остане чист, без икаквог ђубрета. Предмети који се продају, нису уопште у фазону наших бувљака. Јесу стари и половни, али да те не буде срамота да држиш у кући. Док за оне наше глупости које цигани углавном ваљају, срамота те и да гледаш на пијаци, а камоли да држиш у кући.

Монтре

Монтре је на супротној страни језера, гледано од Женеве. Познато је летовалиште и стециште разних селебритија. Ту се одржава чувени музички фестивал, и уопште је град за уживање. Недалеко од њега, баш на самој ивици језера је замак који је служио као резиденција краљевске породице Савоја. Обишао сам и то. Ништа нарочито. Боље је код мене у гајби, само што је ово веће и има куле.

Резиденција Савоја

У Монтреу имају и споменик легенди Фредију Меркјурију. Квиновци су држали ту некада музички студио и често боравили, па су захвални грађани Монтреа, подигли њиховом најпознатијем и прерано умрлом члану, споменик.

 

Споменик Фредију М.

Евијан

Отприлике преко пута Монтреа, налази се француски градић Евијан. Познат наравно по својој води. Нема ништа нарочито што бих рекао за њега, сем да је фино прошетати њиме, попит чувену воду са чесме, и накуповати ствари, јер је све у складу са српским ценама, то јест три пута јефтиније него преко пута у Швици.

 

Трг у Евијану и споменик ослободиоцима

Женева

Ето ме и у делу Швајцарске, који се може назвати и Француском. То је област коју зову Воч Вели (Долина сатова). Женева је центар. Потпуно француски фазон. Женске су добре, боље од оних из немачког дела. Перверзно лепе и провокативне. Женева је због Уједињених Нација које имају ту једно од својих седишта, пуна странаца. Од 400.000 грађана, 100.000 је послом везано за Уједињене Нације.

Део Женеве који упоређују са Монмартром

Има доста црнаца који се ту пребацују из Француске. Нисам се осећао баш безбедно. Жао ми је што је то све углавном због предубеђења, али кад је сваки други црнац на улици ко Тајсон из најбољих дана, или ко Снупи Дог, шта да мислим.

У једном парку има споменик који се зове Зид протестаната. Ту су исклесани ликови свих значајнијих протестантских момака, и сасвим је леп, колико то споменик може бити.

Споменик Зид протестаната. (не види се цео јер је дугачак, ово је средњи део)

Парк ружичњак

Клопао сам код неког арапина пицу кватро формађи и супер је била. У бифеу сам наручио неко Бугел пиво, које је баш баш добро.

На Женевском језеру је супер. Ко да си на мору. Око језера су на обали све најпознатији брендови сатова.. Цене тих сатова су ко цене најбољих аутомобила. Мени онако споља гледано, сат ко сат, али шта се ја разумем.

На језеру је и она чувена фонтана, која је један од симбола града.

Ту сам пронашао и један много готиван паркић. Ружичњак. Провео сам ту бар два сата. Шта има да буљим у зградурине, више сам у јапанском фазону. Гледај природу.

Испред седишта Уједињених Нација, ова столица са сломљеном ногом је постављена као уметнички симбол и упозорење да хиљаде страдају због употребе нагазних мина

Свидело ми се када ми је неки црнац пришао и питао нешто. Мислио је да сам локалац. Значи да сам се уклопи у околину.

Берн

Ево још мало па ће и прича о Швајцарској бити готова...

Те путописне репортаже могу бити мач са две оштрице. Занимљиве а опет у једној тачки сморне, што може убити целу причу. Ако се инистира на самом опису градова, пејзажа, то убија. Ако се убаце неки лични или туђи доживљаји, то већ помаже. Коментар виђеног, и томе слично. Надам се да вас ја нисам убио са овим својим причама из Швице.

Берн. То је главни град и име је добио по међеду. Неки лик, војвода, барон, шта ли је већ био, који је био главни бос у том крају, негде у Средњем Веку, одлучио је да оснује град. Одлучио је да име граду да по животињи коју прву види, а како је био ловац, мало је шансе било да ће се град звати свиња, крава, коњ, овца. Могао је то да буде евентуално Вук, Међед, Јелен и тако то дивље звериње из шуме. Овом се граду посрећило да то буде Међед, а не рецимо јазавац или твор.

Град је максимално ко из бајке. Дуж улица у граду постоје неки сводови, тако да ко год шета, па чак био и највећи пљусак, не мора да покисне, јер га штите ти сводови. Није уопште велики град и кад га гледаш са стране, ко неки музеј је. Подсећа на Калиш у Београду. Тврђава која је опкољена водом (реком) која служи истовремено као његова одбрана.

улица у Берну (испод ових сводова се може шетати и они су дуж целе улице)

У граду је највећа катедрала у Швајцарској, и неки закон им каже да ниједна зграда не сме бити у земљи већа од те катедрале. Не ложим се нешто на те римокатоличке цркве, све су ми као гробље. Тотално дарк фазон, али док сам шетао по овој цркви, нисам се толико мрачио. Било ми је ако не пријатно, оно подношљиво.

класична смарачка зграда Парламента

Кад сам огладнио клопао сам код неког кинеза који има приколицу на пијаци, купушчиће пржене и са неким сосом преливене. Веома занимљиво. Баш чула да уживају, мада у принципу када бих јео без тих сосова, купус ко купус.

Испред улаза у град, направљен је неки мини зоолошки врт, где је смештено неколико међеда, који су маскоте града.

Делови града се налазе и ван тог условно речено ограђеног дела, и налазе се с друге стране реке. Мост који сам прелазио да бих стигао тамо је не толико импресиван, колико необичан. Свидео ми се.

Размишљам, ето швајцарци су за свој главни град одабрали нити највећи, нити најстарији, нити најбогатији или најзначајнији град. И шта им фали. Да смо ми рецимо узели некада да уместо Београда главни град буде Пећ, Митровица, Приштина... Ниш, Сомбор, Суботица, Крушевац. Сигуран сам да би нам много боље било. Нема то везе са Београдом и београђанима, него са тим да се живот може сасвим лепо живети и ван Београда. То држава мора да пружи грађанима, јер дефинитивно не долазе људи у Београд тек тако.

Чоколада

Пишем ево ове последње записе о Швајцарској, а једна од асоцијација на Швицу је и чоколада.

Како сам управо кушао пар штангли ове посластице, да напишем коју мисао и запажање и о истој. 

Што се мене тиче, и кад би ону хришћанску "хлеб наш насушни" посматрали искључиво са физичког аспекта храњења, а не духовног, онда би то хлеб, могао да заменим и са чоколада. 

Заиста је истрпела све пробе времена и наметнула се као коначни заводник чула и врата за грех преједања. Чоколада. Чак се и њено име на разним светским језицима говори готово идентично. Мало сам гуглао и изгледа да је то једна од речи Астека која се сачувала и преко шпанаца ушла у све језике света.

Не сећам се како сам заволео чоколаду и које су биле моје прве чоколаде. Вероватно неке из тадашњих југословенских фабрика. Можда нека из Звечева или Штарка. Ко зна. Кроз маглу ми пролазе пред очима омоти некада популарних Бата и Сека чоколада. Тако се почињало. Касније дође чоколада са лешницима, и ту је био крај. Није било више понуде. Појавиле су се и неке полу-чоколада варијанте, које су биле у ствари какао блокови. Мислим да је то правио Таково из Г.Милановца, али ми се то није свиђало. 

Кад би преко неког ко је радио у иностранству, стигла чоколада из рецимо горе поменуте Швице, она се чувала ко да је од злата. Не знам само зашто. 

Сада има чоколада свих врста и укуса. Из целога Света. 

Форсирао сам у почетку када је почело са тим страним чоколадама код нас, углавном Милке. Највише их је и било, па су се наметнуле, поготово са својом великом палетом производа. Увек је ту некако била и Нестле, за класу боља, али код нас не толико популарна као Милка. 

Онда са неком оријентацијом ка здравој исхрани, почех да испробавам оне чоколаде за кување или оне са већим процентом какаоа. И тако је и остало. Заиста су ми то сада некако доминантне чоколаде. Менаж из Штарка је класика. Ону Пионирову и не готивим толико, али ок, може да прође. Међутим пре пар недеља сам купио неку која у себи садржи како криспи делове, и та ми се веома свидела. Нисам сачувао омот, па сада не могу да је пронађем која је. Могуће да је од Бамбија. 

Е баш ћу да изгуглам... чекајте.. 

не могу да пронађем... бар не преко интернета. Кад видим у продавници има да запамтим за увек. 

Фора је док се једе чоколада, наиђу се делови какаоа, али који су онако више у форми неког финог криспија. Горки су на један јако пријатан начин.

Ако вас је овај мој текстић о чоколади навео да исту што пре пробате, немојте чекати ни часа, сем уколико нисте скоро јели нешто друго. Сачекајте мало па бар једно штанглу, две, осладите своја непца. Пријатно.

---------------------

дописано 2.јануара 2013.

Пронашао сам чоколаду са какао криспијем, коју сам тражио...

Произвођач је суботички Пионир (а баш сам их мало пљуцнуо у тексту), а чоколада се зове Дајмонд. Ова што је наводим је тамна чоколада са 65 посто какаоа.

на овој страници има о тој чоколади у флешу урађена презентација... 

а ово је слика чоколаде...

 

Цирих

Цирих је готиван град, потпуно у европском фазону. Нема ничега претераног, а све је под конац, као уосталом и цела Швајцарска. Новије зграде су апсолутно исте као било где у свету, и то су класични "стакленци" или под лењир направљени пословни објекти. Оно што је старо је готивно.

Моји утисци из Цириха. Језеро је супер. Возио сам се неким бродом по језеру и баш сам уживао. Кроз центар града има нека улица Банхофштрасе, за коју се прича да је међу најскупљима у Свету. Она води ка железничкој станици и зато се зове "Банхоф", а не зато што се у њој налазе банке.

Швајцарска је позната између осталог и по својој железници. Нисам намеравао нигде да идем возом, али сам хтео да осетим атмосферу железничке станице, па сам се тамо и упутио у свом глуварењу. Купио сам у подземном пролазу испред железничке, фелафел у неком арапском ресторанчету брзе клопе, попео се на железничку, сео на клупицу, заглабао фелафел и упијао масу. Јер заиста маса света је милела, то је било ко на вашару. Људи свих раса у некој полу журби или у ишчекивању. Таман сам се уживио, кад је био смазан фелафел, који сам залио са неким хладним чајем. Требало је видети и друге делове Цириха.

Ишао сам угланом пешака. Имао сам времена колико хоћу, а нисам ни знао о превозу како, где, шта, мрзело ме да питам некога. Град се и онако најбоље упознаје на ногама. Знао сам где се налази отприлике седиште Фудбалске организације, па сам се упутио тамо. Тај крај је баш онако мало затворенији. На једном је брду и има много лепих кућа из давнине. Опет делови тог краја града су оивичени неким ливадицама и паркићима, тако да је шетњица баш пријатна.

Тада ми се десило нешто што ће ме у наредних сат времена држати под тензијом. Изгубио сам се. Модерна технологија у виду мог навигатора, је затајила, а ја како сам се углавном уздао у ту справицу, одједном сам се осетио као зверчица у шуми. Наоштрених чула и сва усплахирена.  Како, где, шта ћу сада.. Углавном кренуо сам ка центру, то јест тој Банхоф штрасе улици. Не би то било проблем, да све те улице око центра, не личе ко јаје јајету. 

Прва помоћ је стигла у виду јавног клозета који ме је баш онако одушевио. Споља класична пластиканерска врата и кабина, а када се уђе, ко да си ушо у нечију кућу. Цела унутрашњост је од ростфраја или тако неког метала. Све се сија и чисто је. Без блама би могао неки бескућник да ноћи. 

Добро. Значи, кренуо сам ка центру и налетим на неку школицу. Из школе излазе ђаци али сви су забрађени. То јест девојчице су забрађене, са оним марамама преко лица. Баш сам се изненандио. Да ли сам у Швајцарији или у Иранији. Како сам прошао тај крај, улетим у други. Тамо све јевреји и то они ултра ортодоксни. Жене обучене од главе до пете са буљуком деце око себе. Мушкарци са брадуринама, шеширима и зулуфима. Није то за чудити толико, колико за оне арапе, јер ипак је Цирих један од центара трговине драгуљима, а јевреји су ту главне баје. Помолих се ја Богу да ме извуче и из тог кварта и из ситуације изгубљености, седох на неку клупицу, кад ето га.. проради опет навигација.

Та проклета кинта (мани, мани, мани)

Увек ми неизоставно падне на памет она легендарна прича о Исусу и младићу који је био супер баја. Имао је доброту, био кул према родитељима, чинио уопште исправне ствари, што би реко Балашевић у песми "нико као Бане". Али и тај супер баја није могао да се одрекне кинте. Колико год он био човекољубац, толико је био везан и за лову. А тај баја је био баш готивац, а ако он није могао да буде савршен, где смо ми мрзитељи света и људи. Колико ли смо тек ми везани за паре.

И размишљајући тако, дође ми једна парола из главе, која би могла много да ми помогне у сагледавању сопствене таштине, гордости, а пре свега среброљубља.

СВЕ ШТО ИМАМ, НИЈЕ МОЈЕ.

Наравно предуслов да би се оваква мисао створила јесте да човек верује у Бога. И све што ћу надаље написати посматрајте из тог угла. Веровања у Бога и вољења Бога.

Све што имам, није моје??? Наравно. Божије је. Чак и оно што стичем својим радом и које због тога и вреднујем више, допуштено ми је и дато од Бога да стекнем, али не да би себи правио палате на Земљи, већ да би искористио на усавршавање и помоћ другима. Ту би могла да се надовеже она прича из Јеванђеља о тројици слугу, којима је Господар поверио златнике на чување.

Шта имамо ми углавном од пара? Релативно мало ми новца трошимо на добра која нам заиста требају, значи неке основне животне намирнице и средства за рад. Своје вишкове ми гомиламо по банкама или у сламарицама, или трошимо на неке веома непотребне и не баш неопходне ствари којима годимо својој таштини и гордости.

Лакше ћемо се ослободити зависности коју имамо према новцу и према свему оном што нам новац даје, ако посматрамо живот. Све новце које имамо би дали да будемо здрави, и тада све оне материјалне ствари за које се везујемо постају тако безначајне. Да ли имам авион или камион и дворац или вилу, све то пада у воду када се човек разболи или када се неко његов мио њему разболи. Све своје авионе и камионе, виле и дворце би дао, само да продужи макар за тренутак ионако овај наш мизерни живот.

Ако са хришћанске тачке гледишта, овај живот и није наш, а већ смо га једном протраћили својим падом, како ли ће тек бити ти новци и сва добра која стичемо? Ако вреднујемо више живот од новца, онда нам стално подсећање на смрт и живот, управо могу учинити да на новце не гледамо као на нешто чему тежимо и што скупљамо, што трошимо, што зарађујемо, што штедимо, већ као на средство којим ћемо изграђивати и себе и друге, али све са мишљу да тај новац, и ако смо га условно речено ми стекли, није наш. Као ни било шта друго у нашем животу. Од наше деце, наше земље, наше хране. Све то имамо милошћу Божијом, и све нам је то Он поверио, да би искористили на добробит свих.

СВЕ ШТО ИМАМ, НИЈЕ МОЈЕ. БОЖИЈЕ ЈЕ.