19.30 часова. Дочек или шта већ.

Још мало па ће и та фамозна Нова Година, којој само деца имају разлога да се радују. Без икаквих брига и проблема, шта купити, шта спремити. Једино размишљање је да буду послушни (колико им нарав и васпитање омогућавају) и да се играју. Онда да у поноћ испод јелке пронађу оно што су рекли родитељима да би највише волели да добију, и после срећни заспе, узбуђени због нечега што је такло срца целог света. Сви су били узбуђени, па ето и они малени, су дали својим смехом и вриском допринос том дочеку Нове Године.

Ја нисам малени, него сам старени, па је тај дочек помало и оцена моје исфрустрираности и гордељивости.

Једна од редовних тема на послу или међу пријатељима, последњих десетак дана је обавезно "Где ћеш на дочек?". Већина заиста дочекује и прославља ту Нову Годину. Ја сам само слезао раменима, или одмахивао главом, што је било можда и речитије него да сам ишта причао.

Онај ко ми је најдражи није поред мене, а без те особе нисам у фазону ни да се нешто посебно спремам или радујем. Али да не навлачим облаке. Ипак ћу отићи до другара у згради, да погледамо неки филм или шта се већ даје на ТВ. После ћу се вратити кући и спремити помало неки русвај који ми је по столу. А можда и нећу. Ставићу коју гирланду и лампионе на прозор, одврнути неку музику за своју душу, сачекати поноћ и можда прочитати део неке књиге. Док ми се не приспава.

Проблеме са храном немам, јер нисам ништа нарочито ни спремао. Појео сам неки парадајиз чорбуљак, те ме је то затворило и за пијење и за једење.

Како год, ја вам свима који читате ова моја наклапања, желим заиста свако добро. Најпре здравље, љубав, и доброту. Остало ће доћи само.

Мушкарцима нека жеље и честитке испоручи ова тета

 

а женицама, могу и ја.

Срећна вам Нова Година 2013. 

Ко је националиста православне оријентације од мојих читалаца, нек ову жељу и честитку прочита поново за 14 дана. 

Петардирање

Већ две недеље Нови Београд, а осећам и други градови у Србији, одзвањају од праска петарди. Наша дечица драга, наравно играју ратиће, не иду на утакмице, већ бацају петардице.

Стресира се помало човек али ништа нарочито. Гора ми је сто пута била она вувузела, када су клинци трубили за време Светског првенства у фудбалу.

Не знам стварно дете које није бацило бар једну петарду. Наравно да је то опасно и да су многа деца остала инвалиди, али шта чинити него просто мислити "ваљда неће да се деси".

Избегавам мало оне дочеке Нових Година по градским трговима. Из искуства дочекивања неколико пута, имам заиста непријатна искуства. Људи (а не деца) су прилично бахати и безобзирни. Бацају намерно петарде у гомилу људи и не размишљају да ће неко оћоравити. Пијанство није никакво оправдање за тако понашање.

Прича један човек јуче и слушам га. "Ја сам нервзан, лудим од тих петарди. Згромићу некога." Кога може да згроми ако не неко детенце које се игра.

Пролазим данас паркићем где су деца бацала петарде. Један ћалац је донео неколико комада и поделио им. Нису то неки тинејџери нити пубертетлије. То су била деца од не више од 10 година. И јави ми се слика у глави, због приче оног лика од јуче, како он нервозан због петарди напада ову децу.

Стресем се баш онако и избацим мисао из главе. Међутим колико је дечице петардаша, толико је и нервно лабилних које ова дечица нервирају.

Не до Бог да ико страда ових дана. Ни од дечице, а да они којима сметају имају мир.

Лозана - Монтре - Евијан

Глупо је било отићи у Женеву а не обићи и остала битнија места на Женевском језеру. Лозану, Монтре и Евијан.

Лозана је баш лепо место. Да ли има нешто у Швајцарској а да није лепо??

Тај крај између Женеве и Лозане је познат између осталог и по бројним приватним клиникама, као и по чувеним интернатима за децу богатих странаца. При Лозани је смештена и чувена дуванска фирма Филип Морис. Ниије ништа посебно зграда. Зграда ко зграда. Сива.

 

Олимпијски пламен

Кад се уђе у Лозану удара се одмах на пар замкова-хотела који су поред обале, као и на седиште Олимпијског комитета. Прошетао сам туда. Хотели замкови су баш лепи, а паркић код Олимпијског комитета је интересантан. Тамо се налази поред других, и статуа Дражена Петровића. Имају супер јавни клозет и испред комитета гори она олимпијска ватра. Људи се ложе на то, па се сликају испред.

Доњи град

Е сад. Лозана је интересантна и по томе што је је вероватно најмањи град који има метро. Једини је град у Швајцарској са метроом. Пошто се град може поделити на два дела. Онај поред обале, који је више у неком морском фазону, и онај старији део, на брду, који је класичан средњевековни град. Са уобичајеним катедралама, зградам и трговима. Лепа су оба. Е сад да се не би умарали и пентрали горе-доле ето им метроа, па нек се возикају.

Трг са привременим бувљаком

У Лозани сам доживео и једну условно речено непријатност. Пришао ми је на улазу у метро, један млади арапин и понудио гудровину. Наравно да нисам узео, али је он био некако навалентан и насртљив, па сам брзо продужио у другом правцу.

Био сам и на неком њиховом бувљаку који је отворен на главном тргу. Кад дође време, продавци склопе своје тезгице и трг опет остане чист, без икаквог ђубрета. Предмети који се продају, нису уопште у фазону наших бувљака. Јесу стари и половни, али да те не буде срамота да држиш у кући. Док за оне наше глупости које цигани углавном ваљају, срамота те и да гледаш на пијаци, а камоли да држиш у кући.

Монтре

Монтре је на супротној страни језера, гледано од Женеве. Познато је летовалиште и стециште разних селебритија. Ту се одржава чувени музички фестивал, и уопште је град за уживање. Недалеко од њега, баш на самој ивици језера је замак који је служио као резиденција краљевске породице Савоја. Обишао сам и то. Ништа нарочито. Боље је код мене у гајби, само што је ово веће и има куле.

Резиденција Савоја

У Монтреу имају и споменик легенди Фредију Меркјурију. Квиновци су држали ту некада музички студио и често боравили, па су захвални грађани Монтреа, подигли њиховом најпознатијем и прерано умрлом члану, споменик.

 

Споменик Фредију М.

Евијан

Отприлике преко пута Монтреа, налази се француски градић Евијан. Познат наравно по својој води. Нема ништа нарочито што бих рекао за њега, сем да је фино прошетати њиме, попит чувену воду са чесме, и накуповати ствари, јер је све у складу са српским ценама, то јест три пута јефтиније него преко пута у Швици.

 

Трг у Евијану и споменик ослободиоцима

Женева

Ето ме и у делу Швајцарске, који се може назвати и Француском. То је област коју зову Воч Вели (Долина сатова). Женева је центар. Потпуно француски фазон. Женске су добре, боље од оних из немачког дела. Перверзно лепе и провокативне. Женева је због Уједињених Нација које имају ту једно од својих седишта, пуна странаца. Од 400.000 грађана, 100.000 је послом везано за Уједињене Нације.

Део Женеве који упоређују са Монмартром

Има доста црнаца који се ту пребацују из Француске. Нисам се осећао баш безбедно. Жао ми је што је то све углавном због предубеђења, али кад је сваки други црнац на улици ко Тајсон из најбољих дана, или ко Снупи Дог, шта да мислим.

У једном парку има споменик који се зове Зид протестаната. Ту су исклесани ликови свих значајнијих протестантских момака, и сасвим је леп, колико то споменик може бити.

Споменик Зид протестаната. (не види се цео јер је дугачак, ово је средњи део)

Парк ружичњак

Клопао сам код неког арапина пицу кватро формађи и супер је била. У бифеу сам наручио неко Бугел пиво, које је баш баш добро.

На Женевском језеру је супер. Ко да си на мору. Око језера су на обали све најпознатији брендови сатова.. Цене тих сатова су ко цене најбољих аутомобила. Мени онако споља гледано, сат ко сат, али шта се ја разумем.

На језеру је и она чувена фонтана, која је један од симбола града.

Ту сам пронашао и један много готиван паркић. Ружичњак. Провео сам ту бар два сата. Шта има да буљим у зградурине, више сам у јапанском фазону. Гледај природу.

Испред седишта Уједињених Нација, ова столица са сломљеном ногом је постављена као уметнички симбол и упозорење да хиљаде страдају због употребе нагазних мина

Свидело ми се када ми је неки црнац пришао и питао нешто. Мислио је да сам локалац. Значи да сам се уклопи у околину.

Берн

Ево још мало па ће и прича о Швајцарској бити готова...

Те путописне репортаже могу бити мач са две оштрице. Занимљиве а опет у једној тачки сморне, што може убити целу причу. Ако се инистира на самом опису градова, пејзажа, то убија. Ако се убаце неки лични или туђи доживљаји, то већ помаже. Коментар виђеног, и томе слично. Надам се да вас ја нисам убио са овим својим причама из Швице.

Берн. То је главни град и име је добио по међеду. Неки лик, војвода, барон, шта ли је већ био, који је био главни бос у том крају, негде у Средњем Веку, одлучио је да оснује град. Одлучио је да име граду да по животињи коју прву види, а како је био ловац, мало је шансе било да ће се град звати свиња, крава, коњ, овца. Могао је то да буде евентуално Вук, Међед, Јелен и тако то дивље звериње из шуме. Овом се граду посрећило да то буде Међед, а не рецимо јазавац или твор.

Град је максимално ко из бајке. Дуж улица у граду постоје неки сводови, тако да ко год шета, па чак био и највећи пљусак, не мора да покисне, јер га штите ти сводови. Није уопште велики град и кад га гледаш са стране, ко неки музеј је. Подсећа на Калиш у Београду. Тврђава која је опкољена водом (реком) која служи истовремено као његова одбрана.

улица у Берну (испод ових сводова се може шетати и они су дуж целе улице)

У граду је највећа катедрала у Швајцарској, и неки закон им каже да ниједна зграда не сме бити у земљи већа од те катедрале. Не ложим се нешто на те римокатоличке цркве, све су ми као гробље. Тотално дарк фазон, али док сам шетао по овој цркви, нисам се толико мрачио. Било ми је ако не пријатно, оно подношљиво.

класична смарачка зграда Парламента

Кад сам огладнио клопао сам код неког кинеза који има приколицу на пијаци, купушчиће пржене и са неким сосом преливене. Веома занимљиво. Баш чула да уживају, мада у принципу када бих јео без тих сосова, купус ко купус.

Испред улаза у град, направљен је неки мини зоолошки врт, где је смештено неколико међеда, који су маскоте града.

Делови града се налазе и ван тог условно речено ограђеног дела, и налазе се с друге стране реке. Мост који сам прелазио да бих стигао тамо је не толико импресиван, колико необичан. Свидео ми се.

Размишљам, ето швајцарци су за свој главни град одабрали нити највећи, нити најстарији, нити најбогатији или најзначајнији град. И шта им фали. Да смо ми рецимо узели некада да уместо Београда главни град буде Пећ, Митровица, Приштина... Ниш, Сомбор, Суботица, Крушевац. Сигуран сам да би нам много боље било. Нема то везе са Београдом и београђанима, него са тим да се живот може сасвим лепо живети и ван Београда. То држава мора да пружи грађанима, јер дефинитивно не долазе људи у Београд тек тако.

Чоколада

Пишем ево ове последње записе о Швајцарској, а једна од асоцијација на Швицу је и чоколада.

Како сам управо кушао пар штангли ове посластице, да напишем коју мисао и запажање и о истој. 

Што се мене тиче, и кад би ону хришћанску "хлеб наш насушни" посматрали искључиво са физичког аспекта храњења, а не духовног, онда би то хлеб, могао да заменим и са чоколада. 

Заиста је истрпела све пробе времена и наметнула се као коначни заводник чула и врата за грех преједања. Чоколада. Чак се и њено име на разним светским језицима говори готово идентично. Мало сам гуглао и изгледа да је то једна од речи Астека која се сачувала и преко шпанаца ушла у све језике света.

Не сећам се како сам заволео чоколаду и које су биле моје прве чоколаде. Вероватно неке из тадашњих југословенских фабрика. Можда нека из Звечева или Штарка. Ко зна. Кроз маглу ми пролазе пред очима омоти некада популарних Бата и Сека чоколада. Тако се почињало. Касније дође чоколада са лешницима, и ту је био крај. Није било више понуде. Појавиле су се и неке полу-чоколада варијанте, које су биле у ствари какао блокови. Мислим да је то правио Таково из Г.Милановца, али ми се то није свиђало. 

Кад би преко неког ко је радио у иностранству, стигла чоколада из рецимо горе поменуте Швице, она се чувала ко да је од злата. Не знам само зашто. 

Сада има чоколада свих врста и укуса. Из целога Света. 

Форсирао сам у почетку када је почело са тим страним чоколадама код нас, углавном Милке. Највише их је и било, па су се наметнуле, поготово са својом великом палетом производа. Увек је ту некако била и Нестле, за класу боља, али код нас не толико популарна као Милка. 

Онда са неком оријентацијом ка здравој исхрани, почех да испробавам оне чоколаде за кување или оне са већим процентом какаоа. И тако је и остало. Заиста су ми то сада некако доминантне чоколаде. Менаж из Штарка је класика. Ону Пионирову и не готивим толико, али ок, може да прође. Међутим пре пар недеља сам купио неку која у себи садржи како криспи делове, и та ми се веома свидела. Нисам сачувао омот, па сада не могу да је пронађем која је. Могуће да је од Бамбија. 

Е баш ћу да изгуглам... чекајте.. 

не могу да пронађем... бар не преко интернета. Кад видим у продавници има да запамтим за увек. 

Фора је док се једе чоколада, наиђу се делови какаоа, али који су онако више у форми неког финог криспија. Горки су на један јако пријатан начин.

Ако вас је овај мој текстић о чоколади навео да исту што пре пробате, немојте чекати ни часа, сем уколико нисте скоро јели нешто друго. Сачекајте мало па бар једно штанглу, две, осладите своја непца. Пријатно.

---------------------

дописано 2.јануара 2013.

Пронашао сам чоколаду са какао криспијем, коју сам тражио...

Произвођач је суботички Пионир (а баш сам их мало пљуцнуо у тексту), а чоколада се зове Дајмонд. Ова што је наводим је тамна чоколада са 65 посто какаоа.

на овој страници има о тој чоколади у флешу урађена презентација... 

а ово је слика чоколаде...

 

Цирих

Цирих је готиван град, потпуно у европском фазону. Нема ничега претераног, а све је под конац, као уосталом и цела Швајцарска. Новије зграде су апсолутно исте као било где у свету, и то су класични "стакленци" или под лењир направљени пословни објекти. Оно што је старо је готивно.

Моји утисци из Цириха. Језеро је супер. Возио сам се неким бродом по језеру и баш сам уживао. Кроз центар града има нека улица Банхофштрасе, за коју се прича да је међу најскупљима у Свету. Она води ка железничкој станици и зато се зове "Банхоф", а не зато што се у њој налазе банке.

Швајцарска је позната између осталог и по својој железници. Нисам намеравао нигде да идем возом, али сам хтео да осетим атмосферу железничке станице, па сам се тамо и упутио у свом глуварењу. Купио сам у подземном пролазу испред железничке, фелафел у неком арапском ресторанчету брзе клопе, попео се на железничку, сео на клупицу, заглабао фелафел и упијао масу. Јер заиста маса света је милела, то је било ко на вашару. Људи свих раса у некој полу журби или у ишчекивању. Таман сам се уживио, кад је био смазан фелафел, који сам залио са неким хладним чајем. Требало је видети и друге делове Цириха.

Ишао сам угланом пешака. Имао сам времена колико хоћу, а нисам ни знао о превозу како, где, шта, мрзело ме да питам некога. Град се и онако најбоље упознаје на ногама. Знао сам где се налази отприлике седиште Фудбалске организације, па сам се упутио тамо. Тај крај је баш онако мало затворенији. На једном је брду и има много лепих кућа из давнине. Опет делови тог краја града су оивичени неким ливадицама и паркићима, тако да је шетњица баш пријатна.

Тада ми се десило нешто што ће ме у наредних сат времена држати под тензијом. Изгубио сам се. Модерна технологија у виду мог навигатора, је затајила, а ја како сам се углавном уздао у ту справицу, одједном сам се осетио као зверчица у шуми. Наоштрених чула и сва усплахирена.  Како, где, шта ћу сада.. Углавном кренуо сам ка центру, то јест тој Банхоф штрасе улици. Не би то било проблем, да све те улице око центра, не личе ко јаје јајету. 

Прва помоћ је стигла у виду јавног клозета који ме је баш онако одушевио. Споља класична пластиканерска врата и кабина, а када се уђе, ко да си ушо у нечију кућу. Цела унутрашњост је од ростфраја или тако неког метала. Све се сија и чисто је. Без блама би могао неки бескућник да ноћи. 

Добро. Значи, кренуо сам ка центру и налетим на неку школицу. Из школе излазе ђаци али сви су забрађени. То јест девојчице су забрађене, са оним марамама преко лица. Баш сам се изненандио. Да ли сам у Швајцарији или у Иранији. Како сам прошао тај крај, улетим у други. Тамо све јевреји и то они ултра ортодоксни. Жене обучене од главе до пете са буљуком деце око себе. Мушкарци са брадуринама, шеширима и зулуфима. Није то за чудити толико, колико за оне арапе, јер ипак је Цирих један од центара трговине драгуљима, а јевреји су ту главне баје. Помолих се ја Богу да ме извуче и из тог кварта и из ситуације изгубљености, седох на неку клупицу, кад ето га.. проради опет навигација.

Та проклета кинта (мани, мани, мани)

Увек ми неизоставно падне на памет она легендарна прича о Исусу и младићу који је био супер баја. Имао је доброту, био кул према родитељима, чинио уопште исправне ствари, што би реко Балашевић у песми "нико као Бане". Али и тај супер баја није могао да се одрекне кинте. Колико год он био човекољубац, толико је био везан и за лову. А тај баја је био баш готивац, а ако он није могао да буде савршен, где смо ми мрзитељи света и људи. Колико ли смо тек ми везани за паре.

И размишљајући тако, дође ми једна парола из главе, која би могла много да ми помогне у сагледавању сопствене таштине, гордости, а пре свега среброљубља.

СВЕ ШТО ИМАМ, НИЈЕ МОЈЕ.

Наравно предуслов да би се оваква мисао створила јесте да човек верује у Бога. И све што ћу надаље написати посматрајте из тог угла. Веровања у Бога и вољења Бога.

Све што имам, није моје??? Наравно. Божије је. Чак и оно што стичем својим радом и које због тога и вреднујем више, допуштено ми је и дато од Бога да стекнем, али не да би себи правио палате на Земљи, већ да би искористио на усавршавање и помоћ другима. Ту би могла да се надовеже она прича из Јеванђеља о тројици слугу, којима је Господар поверио златнике на чување.

Шта имамо ми углавном од пара? Релативно мало ми новца трошимо на добра која нам заиста требају, значи неке основне животне намирнице и средства за рад. Своје вишкове ми гомиламо по банкама или у сламарицама, или трошимо на неке веома непотребне и не баш неопходне ствари којима годимо својој таштини и гордости.

Лакше ћемо се ослободити зависности коју имамо према новцу и према свему оном што нам новац даје, ако посматрамо живот. Све новце које имамо би дали да будемо здрави, и тада све оне материјалне ствари за које се везујемо постају тако безначајне. Да ли имам авион или камион и дворац или вилу, све то пада у воду када се човек разболи или када се неко његов мио њему разболи. Све своје авионе и камионе, виле и дворце би дао, само да продужи макар за тренутак ионако овај наш мизерни живот.

Ако са хришћанске тачке гледишта, овај живот и није наш, а већ смо га једном протраћили својим падом, како ли ће тек бити ти новци и сва добра која стичемо? Ако вреднујемо више живот од новца, онда нам стално подсећање на смрт и живот, управо могу учинити да на новце не гледамо као на нешто чему тежимо и што скупљамо, што трошимо, што зарађујемо, што штедимо, већ као на средство којим ћемо изграђивати и себе и друге, али све са мишљу да тај новац, и ако смо га условно речено ми стекли, није наш. Као ни било шта друго у нашем животу. Од наше деце, наше земље, наше хране. Све то имамо милошћу Божијом, и све нам је то Он поверио, да би искористили на добробит свих.

СВЕ ШТО ИМАМ, НИЈЕ МОЈЕ. БОЖИЈЕ ЈЕ.

Швица 2

Још да се задржим у Луцерну. Причају да је то за странце најлепши швајцарски град. Не знам. Како одабрати да ли више волиш чоколаду увијену у плави омот, или чоколаду умотану у жути? Обе су лепе. Тако и ови швајцарски градови.

Цифре.

Цене су "светске". Оквирно све је три пута скупље него у Србији, а што се тиче хране и није нешто нарочито. У овим немачким државицама једу исто што и у Немачкој. Месиште и пању на сто начина.

Бајсеви

Рај. Сви возе бајсеве и путеви су прилагођени пре за бициклисте него за аутомобиле. Свуда постоје бициклистичке стазе уз пут, а на семафору бајсеви стају испред аутомобила.  Аутомобили који се возе нису нешто нарочито. У принципу кола која су 10-так година стара ако не и више, и то кола неких скромнијих произвођача. Е сад, углавном људи имају по својим двориштима и нова кола, која су авиони, али она "ћуте". Ако затреба за неки даљи или дужи пут.

Има у Луцерну неки споменик Умирућем лаву. То је она прича о швајцарцима као најамницима. Они кроз средњи век нису ратовали, али су били плаћеници и радо су били узимани у најам. Фора је била јер су швајцарци били тешки профији. Нису мењали страну ако би их противник боље платио, него су остајали верни господару.

Е сад постоји прича око тог лава. За време Француске Револуције, када су Французи гиљотинирали свога краља и краљицу, у одбрани краља је била швајцарска гарда. И када је било очигледно да је крај близу и да револуционари ће победити, гардисти нису желели да напусте краља. Побијени су сви. Био је само један гардиста који се налазио кући на одсуству. Тај је преживео. Када је прошло неко време, тај преживели гардиста је дао да се изради споменик умирућем лаву, као сећање на убијене швајцарске гардисте... Сад прича је онако, можда и сморна, има и већих дела која су људи чинили, и можда познатијих споменика, али овако занимљивог и лепог мислим да нема.

Споменик Умирућем лаву

С путовања по Јевропи - Швица 1

Швица, земља којој не треба фотошоп да би изгледала лепо. Она то дефинитивно јесте. Шта значи бити паметан и научити како треба, све се то види на примеру Швице.

Некада полудивље сељачине са планине, које су узимале харач како ко прође, или које су нападале оне педерасте италијанчиће, већ вековима су синоним за културу, лепоту и сигурност.

Двадесетак кантона који је сваки држава у држави, и то опет не смета да све функционише као сат.

Моја једина предрасуда у вези Швице пре него што сам дошао је била да се не сморим. Знао сам за лепоту, тачност и сређеност која ту влада, али ми је из балканске визуре све то изгледало толико сморено.

Кад сам ушетао у ту бајку, пожелео сам да никада не изађем. Нема приче о смору. Баш та сређеност ти омогућава да функционишеш у потпуности и да из себе и као особе и као члана друштва, извучеш максимум.

Нешто сам вероватно и заборавио већ, али да кренемо редом. Није Швица не знам колика земља па да ми требају месеци да је обиђем. Пошто сам ушао из Италије, прошао сам кроз Тићино, италијански део Швајцарске, који је уједно по броју становника и најмањи, али леп као и остатак земље. Језеро Комо, бомбоница. Наравно у мени се као сваком добром освајачу са балканских простора (ко је рекао да смо ми мирољубиви и да желимо коегзистенцију???) јавља жеља, да чим видим нешто лепо, то пожелим и да поседујем. Тако су се у мојој глави, предивне кућице са којих су се вијориле италијанске и швајцарске заставе, за час постале неке бараке шумадијског стила, са којих крстаче наше парају небо, а на балконима се пуши неко роштиљање.

Језеро Комо

Врло брзо долазим до немачког дела Швајцарске. Колико је Тићино заправо Италија, толико су ови немачки делови заправо Немачка. Грау Бинден, Филт валд зе штат, ако сам добро запамтио мени тешка немачка имена. Долазим у базу за неколико наредних дана. Брунен.  Одмаралиште које има шмек с почетка века и онај фазон Бел Епок. Обала Луцернског језера и опет се ложим. Гледам предивне јахтице и чамчиће који као под конац стоје завезани у маринама. Гледам продавнице испред којих стоји све на изволите. Што то нико не краде, и онако имају вишкова колико нећеш? Капирам оне наше лезилебовиће и криминалце, зашто су толико успешни у тим својим занатима, по овим лепим и сређеним европским земљама. Па то дете може да опљачка са пластичном играчкицом, а неће неки намазанко руралног подријетла са на наших простора.

мотиви из Брунена

Мотам се по Луцерну, маестралном граду. Ко да си ушао у неку бајку браће Грим. Апсолутно средњовековни шмек. Гледаш само кад ће неки змај да долети а Гандалф и екипа да га разбију. Шта значи не ратовати па очувати своје наслеђе... Луцерн је један од римокатоличких градова у Швајцарској. Великом већином су протестанти иначе Швајцарци, а ето овом се Луцерну заломило да буде прасе у Техерану. Е сад кажу ми да се у Луцерну налази главна језуитска црква.. Језуити су ценећи по преплашеним српским теоретичарима завере, један од главних разлога што је нама лоше колико већ јесте. Наравно не пропуштам да улетим у Лављу шпиљу а она празна. Мало сам се разочарао. Нисам очекивао додуше да нађем неке мршаве попове и калуђере који ће да на неким црним мисама пале српске заставе и да обрћу свеће наопако, али нисам очекивао ни да уђем у музеј, што дефинитивно ова црква јесте. Наравно за шоу се побринуо неко од срба. Док шеткам по тој цркви - музеју, загледам неке нише у којима стоје необичне посуде за свеће. Нигде воска около него су то неке хај-тек свеће у фазону батерија. Спустиш их у уоквирен простор за свећу, титра она лед диодица, и нигде дима нити воска около да прска. Наравно чујем српски језик у близини и неку нашу бабу како из торбичета вади нашу класичну жутару воштану. Припали је упаљачем и стави поред оних швајцарских пластиканера. Убрзо се одаљих и изађох из цркве, јер сам очекивао да се огласи противпожарни аларм.

ужасно важан у историјско-културном смислу један од мостова преко реке Ројс, која се улива у Луцернско језеро

чувена Језуитска црква

мотиви из Луцерна

Као сваког доброг сточара и живинара са наших простора, мене те све силне лепе зграде нису толико радиле, колико су ме радиле патке и лабудови из језера, па сам сео на клупу и гледао неке црнце како хране ову перад.

Пушење

Мислим свака част. Имам доста другара пушача, али брате дође ми некад до грла. Не излазим не знам колико често у град на неко пићенце, буде то једном у недељу, две..како кад. Зими свакако ређе. Готово увек ми излазак поквари смрад цигарета.

Има мајке ми да се ложим на Хитлера и ако је био зликовац, само зато што је се хранио здраво и презирао је пушење. То што је због њега страдало десетине милиона људи, пуј пике не важи, битно да је чова био вегетаријанац и непушач.

Оно што најмање хоћу јесте да будем класичан надрндани непушач. Увек имам избор. Седети са пушачима у кафани или не седети. Ја бирам да седим. Али бирам и да гунђам. То је прилично мала цена у односу на ону коју плаћамо ми непушачи.

С путовања по Јевропи - Италија

Мало да оставим и овде неки траг о путовању по Јевропи које је било пре месечак дана. 

Италија - Швајцарска - Француска

Тачка мог боравка у Италији је била Верона. 

Био сам и раније у Верони, тако да нисам имао нешто посебно жељу да лутам, већ сам се углавном стационирао по центру, око Арене и у ближој околини. 

Италија.. земља пице (која је лошија него у најгорем српском киоску), сладоледа (који је без премца) и уметности. (То сам прочитао да је око 70 посто укупног светског уметничког блага и оставштине, управо у Италији). 

Нећу сад да причам нешто посебно о архитектури, црквама, сликама, киповима.... већ о људима. 

Прошло је већ доста како сам последњи пут био у Италији, па сам и заборавио на неке ствари. :)

Значи њихова ноншаланција и осећај да се налазите на месту где се веома лако уклапате, уколико сте иоле нормални, додатно ће вам увећати угођај боравка у овој прелепој земљи. 

Женске које су врх, као и код нас су уображене и око њих се ове остале мученице, које су мање лепе физички окупљају, као неке квочкице, па се надају да ће покупити мрвице које остану од ове главне коке, која носем пара облаке. 

Женске које изађу из тог фазона и које фурају неку своју ноншаланцију, без проблема ће вас стартовати и намигивати вам, као и на друге начине показивати жељу за "дружењем". 

У Србији је рецимо смор када неко седи на клупи у парку или било где, то је као да је он сам ставио ту клупу. Нико други, сем уколико је баш занемоћао, ни не покушава да седне ту. Вероватно јер смо ми неки тешки индивидуалци и запишавамо своју територију. У Италији то није тако. Ако неко седи на клупи, сасвим је нормално да поред њега седне још 3-4 особе, колико већ клупа има места. И нико ником не смета, свако фура неки свој фазон. Један слуша музику са мобилног, други куцка са лап-топа, трећа једе сладолед, четврта се тек тако одмара... 

Нису баш нешто посебно пословни италијани. И ако све раде у некој журби када су на послу, не стиче се утисак да је то нека журба која доприноси бољем раду. Добро, наравно зависи то увек и од човека до човека и од посла до посла, али овако неки општи утисак ми је такав. Можда и грешим. 

Слушао сам у Арени и Лауру Паусини. То је италијанска Александра Радовић. Пичи тај итало-поп и све је то прилично добро.

Углавном сам време проводио седећи по тим централним трговима, једући, пијући и упијајући мирисе, људе и језик. 

Како нисам дуго говорио италијански, требало ми је мало времена да скупим храброст да изговорим прве реченице. Како сам почео, нисам престајао. Задовољан сам колико ми је италијански остао у памћењу и прилично сам се лако споразумевао. 

neki zanimljivi podaci

Poodwaddle.com

Нова уметност?

Музика и сликарство су вероватно најстарије уметности. Још од пећине и племена, човек је се изражавао овим врстама уметности. Дувао је у шупљу коску или грану, гаравио зидове пећине са опиљцима и соком из биљака. Све се то развијало поступно израдом прво инструмената и платна за сликање, да би свој зенит доживело вероватно у време ренесансе.

Књижевност је настала нешто касније, када су изумели глинено писмо, затим се то ширило са проналаском папируса да би прави бум уследио након проналаска штампарске машине. 

Појавиле су се с преласком из деветнаестог у двадесети век нове уметности. Фотографија и филм.

Филм је комбиновао све уметности које су биле пре њега и давао неку њихову чудну мешавину коју је складиштио на покретне траке.

Свака слика, музичко дело, књига, фотографија или филм нису уметничка дела, према томе ни сваки стваралац који се изражава на овај начин, није уметник. Али то не спречава ниједног човека да се бави неким од ових видова уметности, и то не одузима самом стваралаштву назив уметност.

Шта је даље? Да ли има даље? Да ли се може појавити нека нова врста уметности досад невиђена?

Да.

И филм је био новитет невиђен до тог времена па је се човек толико навикао на њега, и изгледа као да је он увек био део његовог живота.

Сагледавајући реално шта би могло бити нешто ново, вероватно би требала да буде мешавина свих ових облика стваралаштва која досада постоје у комбинацији са нечим новим што је ту негде око нас. Једна од централних тема оваквог размишљања је и у Хесеовој "Игри стакленим перлама".

Шта је то што је ту поред нас и што је ново а опет толико смо навикли на то и усвојили га, као да је одувек било ту поред нас? Компјутери.

Браћо и сестре ствараоци измислите неку папазјанију која ће у себи садржати музику, слику и бајтове и ето онога у чему ће уживати наши унуци и унуци наших унука.

Можда су то неке холограмске пројекције, можда компјутерски програми које ће покретати ноте и слике... не знам.

Оно што знам је да сам ја нескромно какав већ јесам дао идеју и осмислио основу те нове уметности двадесетпрвог, двадесетдругог, двадесеттрећег... века и мислим да је сасвим у реду да се таква врста уметности зове по мени.

Рецимо "сићин" што ће се на енглеском читати "ситчин" а на италијанском "ил сичино".

Мислим то су само предлози.

Воли вас и љуби "отац" нове уметнсоти Тхе Бјути Ситча

Радио, не радио, једино је радио

Десило се нешто што сам мислио да никад неће. У мом односу према медијима.

До скоро неприкосновена ТВ и интернет су поклекли пред једном тако старом и готово превазиђеном институцијом као што је радио. Почео сам да слушам радио много више него раније, а чак сам скинуо и листу радио станица које се могу пронаћи на територији Београда. Онда сам мало истраживао и "слушуцкао" сваку од тих станица, да бих пронашао свог фаворита, на којем ми је сада игла радио апарата.

Тај фаворит је исто тако већ превазиђен и древан као и сам радио. Радио Београд (у принципу сви програми Радио Београда).

Сад ћете рећи, који сам пензос када слушам Радио БГ. Можда.

Ајде само да пре тога размислимо, шта је заправо радио и шта чини једну радио станицу. Да ли је то кревељење и лупетање разних полу-шаљивих и иритантних квази водитеља, да ли је то музика, да ли је то забава? Шта?

Е управо све то што није ово горе набројано нашао сам на Радио Београду. И ред сасвим добре музике, и ред интересантне и смислена приче, и ред забаве... Чак ми не смета и кад почну да читају онај водостај река. И то ми је боље него да слушам неке оматореле тинејџерке које интервјуишу неку фолк звездицу.

Интересантно да сам много више запамтио неке ствари које сам чуо, него да је то било на ТВ.

На послу имамо радио и он је углавном на некој музичкој станици наштелован. То је неко средње решење, али заиста мислим да радио није само музика. Нико не може погодити ваш укус, а прича која се одвија у студију је веома инспиративна јер оставља машти на вољу, а не као на ТВ да је све сервирано.

Тренутно сам искључио радио, јер је на реду обавезан предизоборни блок. Ипак је то државна станица, па морају да испоштују те прописе. :(

Радио Београд, није само Радио Београд 1, има ту и станица Стереорама са квалитетном и интересантном озбиљном музиком, затим Београд 2, 3, Београд 202...

Послушајте понекад и замените ТВ са радиом. Мени је донело то неко посебно расположење.

Врхунски шпорт

Прошле недеље је одржан Београдски маратон. Лепо време је допринело да буде и доста такмичара. Заправо рекреативаца више, него неких професионалаца.

Искористио сам и ја тај маратон, тако што су многе прометне улице, куда су пролазили тркачи, биле затворене за саобраћај, што ми је сасвим одговарало за једну опуштену вожњу бајсом. Ишао сам чак и преко оног Остружничког моста, па на Аду... Није лоше.

Е сад да се осврнем на тај маратон из једног другог угла. То није нормално. То је болесно.

Сав тај врхунски спорт. Колико год људско тело било спремно, издржљиво и утренирано, није намењено за овакве активности.

Никад више врхунских спортиста није било угрожено него данас. Мало, мало па се чује за неког фудбалера да је колабрирао. Пфуј-пфуј далеко било.

И зашто? Паре?

Шта је фалило раније? И пре је спорт доносио доста новаца учесницима, па нико није ишао преко неке границе.

Пратим фудбал онако. Раније нешто више. Погледајте фудбалере данас. То и не личи на оне карикатуралне кривоноге фудбалере са старих снимака. Видите кошаркаше. Они више личе на дизаче тегова, него на некадашње жгољаве момке са фенси фризурама. Да ли је игра нешто напредовала њиховим билдовањем. Ма јок. Напредовао је само број повреда. Пре су они жгољавци трчали, газили их, падали, али они настављали даље. Сада ове грдосије пипнеш малим прстом, он се преврће ко да га је ударио Хулк. Ем што се преврће, ем што се стварно повредио. Ју наопако.

Присталица сам спорта и рекреације. Али све у некој мери. А ту меру зна свако само по себи. Ако неки баја може да уради 50 склекова и 50 згибова, ти не мораш. Уради 1-1 ако је то твоја могућност. Више ћеш учинити за себе са тим 1-1 него да се искилавиш за сваки наредни, а све зарад неких смешних мотивација. Мотивиши се да урадиш тих 1-1 пар пута дневно и више си урадио него врхунски спортиста са 50-50.

Нисам се никада интересовао нити бавио источњачким борилачким спортовима, али чини ми се да су они сјајни. Нема ту неких теретана, велике снаге и напора. Све је у вештини и покрету.

Када бих сад био млађи једно 20 година почео бих без размишљања да се бавим...бадмингтоном.

СЉС

Мало сам се наложио на предстојеће изборе, па како ме не занима ниједна од понуђених партија, а камоли неко од лидера, решио сам да ја будем лидер и да имам своју партију. Партију сам сасвим нескромно назвао по себи, што мислим да као оснивач бар толико могу. Ми смо.. СИЋИНА ЉУБАВНА СТРАНКА.

Циљ нам није да уђемо у парламент, већ да ванпарламетнарном борбом помогнемо Србији,  и пре свега свим њеним грађанима. Ми не обећавамо веће плате и радна места. Ми не обећавамо улазак у Европу и повратак Косова и Метохије. Ми не обећавамо ратове.

Оно што вам обећавамо и што испуњавамо одмах, то је осмех на лицима и топлина у срцу.

Програм партије је заснован пре свега на међусобним односима и раду на себи. Као резултат тога требало би да вам буде лакше ма какве имали проблеме.

Како радити на себи и олакшати живот?

Читајте јеванђеље, посебице део где народ долази на брдо да би слушао Њега, а Он им прича и објашњава.

Шетајте се са пријатељима и вољеним особама. Посебно је шетња поред реке прилично делотворна.

На увреде одговарајте осмехом или уопште не одговарајте.

На подсмех одговарајте смерношћу и топлом речју.

Ко је до сада схватио основу овог програма СЉС (Сићине Љубавне Странке) знаће и за остало шта треба да чини. Онај ко није ни у овом кратком уводу разумео, нек потражи неку од постојећих партија, чији је мотив власт и улазак у парламент.

О празнику Васкрсења и неким субјективним запажањима

Ово је колико се сећам по причи, "оригинална" фреска, по којој су рађени сви каснији прикази Христовог васкрсења. Снимљено у музеју (бившем манастиру) Хора, у данашњем Истанбулу.

Синоћ сам био на првој Васкршњој литургији. Беше напорно и лепо. Генерално, не само за овај празник Васкрсења него уопште, чини ми се да смо ми верници исувише озбиљни. Да са нашим плачним лицима и строгим погледима, чак ни на овај празник, не примамо ту љубав на којој је овај Свет и створен. Да нам је важнија нека форма и прописи од дечијег срца. А ми смо та деца, ма колико се правили да смо озбиљни и велики.

Гледао сам јуче снимке из Јерусалима са дочека Светог Огња. Тамо је као на утакмици. Лупају православни арапи у таламбасе, деру се, јашу једни на другима...али људи моји, како сам желео жарко да будем на месту неког од тих арапа. Да видите тај занос и ту срећу. Хахахах могу мислити све оне благочестиве вернике који су се нашли ту, а да нису православни арапи, како их је то могло изненадити.

Био је један "добошар" у парохијској где идем. Бата је мало фијук, и имао је трип да усред литургије почне да добује прстима по неком комаду лима (метална кутија где се оставља кинта за цркву). И пичи он једно пар минута, док неком не прекипи па га опомене, што баш и нису биле лепе сцене :) .

Да им улете ова браћа из Јерусалима са својим навијачким форама, не верујем да би смели да их спречавају, већ би вероватно сами окренули леђа и запалили из храма.

Наравно, сваки народ има неку своју посебност, и не треба сада мешати нашу смерну верност са арапском навијачком, или афричком "племенском", али просто некада ми је толико потребно насмејаних и веселих лица да видим у цркви а не ко да сам на спроводу. Макар само на Васкрсење, ако не на друге празнике. :(

Христос Васкрсе!!!

 

Ех та риба...

Да ли вам се десило да се пробудите кад му време није, значи негде око 4, пола 5, да су вам уста суха као барут, а да вам тело очајнички вапи за водом. Да је осећај жеђи толико јак, да никакве мантре ни молитве не помажу.

Лупате се о главу, окрећете по кревету...не. Морате нешто попити или ћете излудети.

Вероватно се то десило неком након неке пијанке, евентуално лети на великим врућинама због дехидрације и слично.

Сића се пробудио са тим ужасним, готово надљудским болом. Чежњив за чашом добре хладне воде. Ма попио бих и ону устајалу барску воду. Разлог Силетовој жеђи није била ни пијанка ни врелина ноћи, него риба која му је пливала по стомаку. А како риба, макар била и она што је у кухињи спремљена, тражи воду, тако се и ова моја бунила. Она је хтела да се окупа у води, а не ја.

Наравоученије: Никада немојте јести рибу пресољену после 9 сати увече. У принципу немојте ништа да једете после 9, али поготово слану храну.

Лифтаџије сељаџије

Као и велики број својих суграџана, и ја живим у небодеру. Облакодеру. Солитеру. Вишеспратници. Како год. Можда у неким вишеспратницама које су иоле пристојне висине, рецимо до 6 нивоа, и не долази толико до изражаја оно наше београдско сељачење, које често пута буде горе од руралног. У вишим вишеспратницама, од 7 па до 20 и више катова, село је стално ту. Заправо у таквим зградама и живи по 300 до 1000 људи, што је за једно просечно село сасвим доста. Када се све нађе то на тих пар стотина метара који се пружају у висину, онда је то не бара пуна крокодила, него мошнице пуне семена које само што не пукну. (скужајте преподобни :( )

Ево шта се десило Сићонију док је се враћао у своју кошницу на н-том нивоу.

Од 3 лифта ради само један. Сва срећа то је теретни лифт, који би по правилу требао да служи само за селидбе и веће транспорте, али никад није имао искључиво ту намену. Тим лифтом може да се превезе 8 особа, док у малиим може по 6.

Отежавајућа околност је била та што је Сићони имао бајс уза се, који сам по себи заузима места за четворо. Тако да Сићони воли да се вози сам, да не би се ломатао по лифту и правио вратоломије, и  на тај начин сметао другим путницима.

Док је Сићони дошао пред лифт, неко је шмугнуо... То је чест спорт. Зезни комшију и побегни са лифтом да би чекао други... ОК. Спортски прихватам. Међутим фаца која је "побегла" живи на првом спрату. Значи невиђени је смор да се попење један спрат, него иде лифтом. Али добро то је наравно његово право, јер се и из његовог дела станарине издваја новац за лифтове.

Фаца стиже на први спрат и држи отворена врата од лифта и води аброве са локалном стрина Руменком. Не пада му на памет да изађу или да оде код ње, или она код њега, него тако на вратима причају. Шта има везе што се раја скупља и чека лифт. Сића испровоциран овим сељачењем (које наравно нема везе са спортским понашањем и фер плејом) залупа по оквиру врата у приземљу. Звук се пренесе до сељака, а сељак врати изнервирано "Чекајјјјјј брее!""

Проговори још коју (а то се у приземљу све чује) и коначно затвори врата. Лифт дође, а Сићони сав срећан утрча и доџе до своје кошнице. Седе и још под утиском свега исприча вам ову причу.

Иначе сељак није неки "сељак". Сасвим је кул тип и по занимању је музичар. Свира ђез, бљуз и рок. Али сељачења нису ослобођени ни кул типови.

Трачарење наше насушно

 

Трачарење наше насушно. 

Ајдемоте прво да размотримо шта је то трач. У кратким цртама. Значи трач је преношење ексклузивних вести о својим пријатељима, у којима су ови приказани са својим слабостима и у којима често испадају смешни.

Да ли је преношење таквих вести о јавним личностима трач?

Не.

Јавне личности често намерно лансирају зарад популарности неке скандалозне вести о себи, а и њихов наступ је углавном глума, тако да се када се ради о трачу треба пре свега се усмерити на вести о пријатељима, познаницима, рођацима...

Шта је то што нас нагони да трачаримо?

Не знам за вас, али мени је не толико битно да пренесем неку вест и да будем у томе ексклузивац, колико да изазовем реакцију код саговорника. Увек је забавно видети ишчуђавање и бечење очију онога коме се преноси вест.

 - Провалили су Бецу да је лезба. Мирко јој је био само параван, а она већ 10 година је у вези са неком медицинарком Весном.

- Не могу да верујем!!! Ниси нормална. Одакле ти таква информација. Беца је сасвим кул.

- Проверено је. Видећеш ускоро и сама. Због тога су је маторци најурили са гајбе, а Мирко је пукао ко шраф. Живи сада са том Весном негде код Бајлонија.

Екстра прича (можда и није измишљотина Лепог Сиће :) ).  Зар не би било толико готивно пренети неку такву вест. Саговорник вас много више уважава и обраћа вам пажњу, него да сте му причали о новој књизи или пици што сте наручили а донео вам неки сасвим кул и сладак дечкић. 

Када је трач лош?

Када кренете у осуђивање главног лика ваше вести.

- Беца је курвештина само таква. Она би спавала и са кепецима и јарцима, када јој дође. Гадура... Знам је ја још од школе... Знаш ли шта је она радила бре на одмору када оде у Ве Це?

- Јесте баш је јадница. Не знам шта бих дала да јој сада проспем шерпу макарона на косу. Ону њену равну што је сваки дан мњацка са колестоном. 

Е ту трач постаје безвезе, и у фазону ајде да Беци милу мајку..  И онако нас не чује и не види. А кад је видимо, онда ће бити "Јао Бецо љубави, како ми је жао... Чула сам све о теби и желим ти сваку срећу. Како си ти храбра. Имаш моју подршку..." Мрш бре. 

Да ли је уопште могуће искулирати такве вести и остати прибран?

Да.

Како је могуће да се то уради?

Окренути тему на неки други трач.