Кад се човек нађе на неким животним прелазима, поразима, успонима, уопште на животној раскрсници, налази се у посебном стању. Много више ради његова интуитивна страна и она психолошка страна, која није толико заступљена у уобичајеном животном току.
Мени је данас такав дан. У свему видим неку поуку. У погледу странца на улици, неко назначење и пророштво. У прочитаном тексту, сазнање које није раније допирало до мене. Доживљавам цео Свет као ризницу знања. Све оно поред чега бих раније прошао, сада посматрам као неку животну лекцију. Чак и у тако баналним стварима као што су речи са ТВ екрана.
Серија коју сам гледао бар шест пута од почетка до краја, и која је за мене била пре свега извор забаве, вечерас је постала извор мудрости. Ради се о "Грлом у јагоде", култној серији из 70-тих која говори о одрастању младих у 60-тим годинама прошлог века. Случајно сам видео клип на јутјубу и рекох ајде да се подсетим једне од омиљених епизода, када главни јунак Бане, бежи од куће у бели свет.
Реплике попут:
Дуле Тица: "Ми смо овде што морамо, ти не мораш. То од чега бежиш, од тог се не бежи. То се побеђује"
Бакица: "Госпођа је у праву. Ди вам је младост кукавице једне. Срам вас било." и многе друге.
Да су причали само "Добар дан", "до виђења", тако се осећам, да би и у томе видео неку поруку и поуку.
Али најлепши осећај од свега је што ми осмех не силази са лица. Милошћу Божијом, како сматрам, посматрам највеће животне недаће као начин да сазрим и да их уз помоћ осмеха и осећаја љубави и среће, пребродим.
Тај осећај је највише због мисли да је свака брига и пораз у животу, тако небитан. Крај нам је тако известан и може се десити сваког трена, тако да мисао о смрти, ма колико то деловало бизарно и чудно, доноси заправо истинско задовољство живљења.
Помислите у себи "Сутра ћу умрети", или још боље "смрт ће стићи сваки час". Ужас. Како нормална особа и може да помисли тако нешто? Међутим ма колико шокантна била та мисао, осмех ће је разорити и отерати страх. Дати пун смисао животу и посматрање свега кроз призму љубави. Спознају о свакој људској особини, мани и врлини. Спознају о Божанској љубави и пре свега милости. Квалитет живота какав раније нисте искусили.
Можда је све ово за вас неко секаташко трабуњање, можда делиријум неког алкохоличара, или просто шизење неког фрика који записује своја размишљања, болесна до бола.
Мислим да је најбоље у свему баш то. Видети различитост и прихватити је. Некада нам пријају бајке, некада психотична трабуњања, некад сушти реализам. И све нам то помаже да будемо бољи а никако гори.
Бог вам дао сваког добра и љубави.
Нема коментара:
Постави коментар