Швица 2

Још да се задржим у Луцерну. Причају да је то за странце најлепши швајцарски град. Не знам. Како одабрати да ли више волиш чоколаду увијену у плави омот, или чоколаду умотану у жути? Обе су лепе. Тако и ови швајцарски градови.

Цифре.

Цене су "светске". Оквирно све је три пута скупље него у Србији, а што се тиче хране и није нешто нарочито. У овим немачким државицама једу исто што и у Немачкој. Месиште и пању на сто начина.

Бајсеви

Рај. Сви возе бајсеве и путеви су прилагођени пре за бициклисте него за аутомобиле. Свуда постоје бициклистичке стазе уз пут, а на семафору бајсеви стају испред аутомобила.  Аутомобили који се возе нису нешто нарочито. У принципу кола која су 10-так година стара ако не и више, и то кола неких скромнијих произвођача. Е сад, углавном људи имају по својим двориштима и нова кола, која су авиони, али она "ћуте". Ако затреба за неки даљи или дужи пут.

Има у Луцерну неки споменик Умирућем лаву. То је она прича о швајцарцима као најамницима. Они кроз средњи век нису ратовали, али су били плаћеници и радо су били узимани у најам. Фора је била јер су швајцарци били тешки профији. Нису мењали страну ако би их противник боље платио, него су остајали верни господару.

Е сад постоји прича око тог лава. За време Француске Револуције, када су Французи гиљотинирали свога краља и краљицу, у одбрани краља је била швајцарска гарда. И када је било очигледно да је крај близу и да револуционари ће победити, гардисти нису желели да напусте краља. Побијени су сви. Био је само један гардиста који се налазио кући на одсуству. Тај је преживео. Када је прошло неко време, тај преживели гардиста је дао да се изради споменик умирућем лаву, као сећање на убијене швајцарске гардисте... Сад прича је онако, можда и сморна, има и већих дела која су људи чинили, и можда познатијих споменика, али овако занимљивог и лепог мислим да нема.

Споменик Умирућем лаву

С путовања по Јевропи - Швица 1

Швица, земља којој не треба фотошоп да би изгледала лепо. Она то дефинитивно јесте. Шта значи бити паметан и научити како треба, све се то види на примеру Швице.

Некада полудивље сељачине са планине, које су узимале харач како ко прође, или које су нападале оне педерасте италијанчиће, већ вековима су синоним за културу, лепоту и сигурност.

Двадесетак кантона који је сваки држава у држави, и то опет не смета да све функционише као сат.

Моја једина предрасуда у вези Швице пре него што сам дошао је била да се не сморим. Знао сам за лепоту, тачност и сређеност која ту влада, али ми је из балканске визуре све то изгледало толико сморено.

Кад сам ушетао у ту бајку, пожелео сам да никада не изађем. Нема приче о смору. Баш та сређеност ти омогућава да функционишеш у потпуности и да из себе и као особе и као члана друштва, извучеш максимум.

Нешто сам вероватно и заборавио већ, али да кренемо редом. Није Швица не знам колика земља па да ми требају месеци да је обиђем. Пошто сам ушао из Италије, прошао сам кроз Тићино, италијански део Швајцарске, који је уједно по броју становника и најмањи, али леп као и остатак земље. Језеро Комо, бомбоница. Наравно у мени се као сваком добром освајачу са балканских простора (ко је рекао да смо ми мирољубиви и да желимо коегзистенцију???) јавља жеља, да чим видим нешто лепо, то пожелим и да поседујем. Тако су се у мојој глави, предивне кућице са којих су се вијориле италијанске и швајцарске заставе, за час постале неке бараке шумадијског стила, са којих крстаче наше парају небо, а на балконима се пуши неко роштиљање.

Језеро Комо

Врло брзо долазим до немачког дела Швајцарске. Колико је Тићино заправо Италија, толико су ови немачки делови заправо Немачка. Грау Бинден, Филт валд зе штат, ако сам добро запамтио мени тешка немачка имена. Долазим у базу за неколико наредних дана. Брунен.  Одмаралиште које има шмек с почетка века и онај фазон Бел Епок. Обала Луцернског језера и опет се ложим. Гледам предивне јахтице и чамчиће који као под конац стоје завезани у маринама. Гледам продавнице испред којих стоји све на изволите. Што то нико не краде, и онако имају вишкова колико нећеш? Капирам оне наше лезилебовиће и криминалце, зашто су толико успешни у тим својим занатима, по овим лепим и сређеним европским земљама. Па то дете може да опљачка са пластичном играчкицом, а неће неки намазанко руралног подријетла са на наших простора.

мотиви из Брунена

Мотам се по Луцерну, маестралном граду. Ко да си ушао у неку бајку браће Грим. Апсолутно средњовековни шмек. Гледаш само кад ће неки змај да долети а Гандалф и екипа да га разбију. Шта значи не ратовати па очувати своје наслеђе... Луцерн је један од римокатоличких градова у Швајцарској. Великом већином су протестанти иначе Швајцарци, а ето овом се Луцерну заломило да буде прасе у Техерану. Е сад кажу ми да се у Луцерну налази главна језуитска црква.. Језуити су ценећи по преплашеним српским теоретичарима завере, један од главних разлога што је нама лоше колико већ јесте. Наравно не пропуштам да улетим у Лављу шпиљу а она празна. Мало сам се разочарао. Нисам очекивао додуше да нађем неке мршаве попове и калуђере који ће да на неким црним мисама пале српске заставе и да обрћу свеће наопако, али нисам очекивао ни да уђем у музеј, што дефинитивно ова црква јесте. Наравно за шоу се побринуо неко од срба. Док шеткам по тој цркви - музеју, загледам неке нише у којима стоје необичне посуде за свеће. Нигде воска около него су то неке хај-тек свеће у фазону батерија. Спустиш их у уоквирен простор за свећу, титра она лед диодица, и нигде дима нити воска около да прска. Наравно чујем српски језик у близини и неку нашу бабу како из торбичета вади нашу класичну жутару воштану. Припали је упаљачем и стави поред оних швајцарских пластиканера. Убрзо се одаљих и изађох из цркве, јер сам очекивао да се огласи противпожарни аларм.

ужасно важан у историјско-културном смислу један од мостова преко реке Ројс, која се улива у Луцернско језеро

чувена Језуитска црква

мотиви из Луцерна

Као сваког доброг сточара и живинара са наших простора, мене те све силне лепе зграде нису толико радиле, колико су ме радиле патке и лабудови из језера, па сам сео на клупу и гледао неке црнце како хране ову перад.

Пушење

Мислим свака част. Имам доста другара пушача, али брате дође ми некад до грла. Не излазим не знам колико често у град на неко пићенце, буде то једном у недељу, две..како кад. Зими свакако ређе. Готово увек ми излазак поквари смрад цигарета.

Има мајке ми да се ложим на Хитлера и ако је био зликовац, само зато што је се хранио здраво и презирао је пушење. То што је због њега страдало десетине милиона људи, пуј пике не важи, битно да је чова био вегетаријанац и непушач.

Оно што најмање хоћу јесте да будем класичан надрндани непушач. Увек имам избор. Седети са пушачима у кафани или не седети. Ја бирам да седим. Али бирам и да гунђам. То је прилично мала цена у односу на ону коју плаћамо ми непушачи.