Баш смо нешто затајили као врста. Немам тмурне мисли, али имам тмурна сећања, што му дође можда и исто.
Зашто верујем у Бога?
Па нећу ваљда у човека. Људи су ме увек издавали, и увек сам ја издавао друге. Кад кажем људи мислим и на себе. Нисам ништа бољи од других.
Ни најсавршенија и најидеалнија љубав или најлепше пријатељство, нису никад имали ослонац. Зато што једини ослонац по мени може да буде ако та љубав и пријатељство буду грађени на темељу Исусовом. А углавном колико год ми били верници или призивали Бога, у љубави и пријатељству више призивамо човека. Тог кога волимо или који воли нас. Бога призивамо када нам је лоше. Зашто смо бре толико самодовољни и мислимо да можемо сами?
Чини ми се да се хиљаду пута преваримо и разочарамо у некога или тај у нас, и опет какви смо, следећи пут ћемо да дамо руку човеку а не Богу. Преварен сам, превари ме опет. Мрзиш ме, мрзи ме и даље. Тражимо тежи, а лакши пут, да све препустимо Богу одбацујемо.
Понавља се увек она прича истим људима. Добре жене се закаче за неког манијака, добри момци се закаче за неку вештицу. Наивни наседају на трикове лукавих. Излазе из једне приче, а улазе у исту такву. Где је крај. Због чега је склоност код неких ка прављењу истих грешки.
Е сад ту долази нешто што потврђује да заправо ништа од овога није грешка.
Колико ми кукамо због неког другог јер нам нешто код њега не одговара, тако исто тај други кука на нас. Кад би гледали увек људе, увек би и нашли разлога за кукање, и зато наш живот и јесте углавном цео у кукању.
Бог се јавио и дошао да би рекао, да можемо једни са другима ма какви били. Ако је он међу нама и јагње и вук ће се радовати једно другом. Ако Он није ту, вук ће заклати јагње.
Боже дођи међу нас.
Нема коментара:
Постави коментар