Мало да оставим и овде неки траг о путовању по Јевропи које је било пре месечак дана.
Италија - Швајцарска - Француска
Тачка мог боравка у Италији је била Верона.
Био сам и раније у Верони, тако да нисам имао нешто посебно жељу да лутам, већ сам се углавном стационирао по центру, око Арене и у ближој околини.
Италија.. земља пице (која је лошија него у најгорем српском киоску), сладоледа (који је без премца) и уметности. (То сам прочитао да је око 70 посто укупног светског уметничког блага и оставштине, управо у Италији).
Нећу сад да причам нешто посебно о архитектури, црквама, сликама, киповима.... већ о људима.
Прошло је већ доста како сам последњи пут био у Италији, па сам и заборавио на неке ствари. :)
Значи њихова ноншаланција и осећај да се налазите на месту где се веома лако уклапате, уколико сте иоле нормални, додатно ће вам увећати угођај боравка у овој прелепој земљи.
Женске које су врх, као и код нас су уображене и око њих се ове остале мученице, које су мање лепе физички окупљају, као неке квочкице, па се надају да ће покупити мрвице које остану од ове главне коке, која носем пара облаке.
Женске које изађу из тог фазона и које фурају неку своју ноншаланцију, без проблема ће вас стартовати и намигивати вам, као и на друге начине показивати жељу за "дружењем".
У Србији је рецимо смор када неко седи на клупи у парку или било где, то је као да је он сам ставио ту клупу. Нико други, сем уколико је баш занемоћао, ни не покушава да седне ту. Вероватно јер смо ми неки тешки индивидуалци и запишавамо своју територију. У Италији то није тако. Ако неко седи на клупи, сасвим је нормално да поред њега седне још 3-4 особе, колико већ клупа има места. И нико ником не смета, свако фура неки свој фазон. Један слуша музику са мобилног, други куцка са лап-топа, трећа једе сладолед, четврта се тек тако одмара...
Нису баш нешто посебно пословни италијани. И ако све раде у некој журби када су на послу, не стиче се утисак да је то нека журба која доприноси бољем раду. Добро, наравно зависи то увек и од човека до човека и од посла до посла, али овако неки општи утисак ми је такав. Можда и грешим.
Слушао сам у Арени и Лауру Паусини. То је италијанска Александра Радовић. Пичи тај итало-поп и све је то прилично добро.
Углавном сам време проводио седећи по тим централним трговима, једући, пијући и упијајући мирисе, људе и језик.
Како нисам дуго говорио италијански, требало ми је мало времена да скупим храброст да изговорим прве реченице. Како сам почео, нисам престајао. Задовољан сам колико ми је италијански остао у памћењу и прилично сам се лако споразумевао.
