Због овог песмичуљка који сам спевао једној госпојици, оптужен сам да се бавим средњовековном порнографијом.
Страшно је када једна непатворена и часнољубива уметност као што је поезија, мора да се трпа у исти кош са таквим накарадностима као што је порнографија. Страшно. Уосталом прочитајте па процените да ли ту има уопште елемената еротике, а камоли порнографије...
Песма завета дјеви
Дјево најдража, лезите са мислима,
да вас наша маленкост сматра злочинцем.
Злочинац сте што украде срце младог господина.
Који због вас је изгубио свој мир и своју душу.
Авај. Аххх.
Срце му је одавно исцеђено, а лице натопљено сузама.
Тресе се када чује лошу реч о вама,
а радује када о вама песме пишу.
Ваша нежна ножица нек буде његов оков за који ће се везивати,
а влажне усне топла ћелија његова.
Стомачић ваш је облак на коме глава његова почива,
Субота, недеља...ма има да пливам са рибом и у риби...
За доручак је страдала једна сардиница. Онако сама ми је смрдљива и безвезе, још када има уља, али кад измешам са црним луком и додам мало винског сирћета, па све то уситним, буде баш добро...
Да напишем овај блогић па идем да правим и рибљу чорбу.
Риба... зашто ли је у некој посебној категорији хране? Чак и у време православног поста.
Има нешто и у људској психи зато што је риба бешчујна и бескрвна. Убиј је и неће да мекеће као јагње или да ропта као свиња. Пресеци је и неће да крвари као сисари.
Размишљам опет зашто знам баш доста људи који рибу неће ни омирисати а камоли је појести?
У реду је гадљивост на неку храну, не волим ни ја да једем сарме (јеретик), али риба има толико врста, а колико врста толико и различитих укуса, па зар ни у једној да се пронађу ти рибо-мрзитељи.
Можда је све то због костију и неке прве трауме из детињства када су могли да се "удаве". Има и тога... али постоје опет ти крокети, филетиране рибе... и ја правим чорбу без костију, а не ко они дрипци из кафана.
Нису ни београдски апаши без разлога, у жаргону, лепе жене назвали рибама. Сем уколико нису били неки рибари.
Волео сам раније да узмем штапове и да се бацим у лигенштул, дремам, бленем у воду и кад засвира вадим штап са које каквим грдосијама. Проблем је само што у принципу такво пецање тражи и техничку подршку у виду аутомобила и релативно скупе дозволе за пецање, што ми и није приоритет у ова времена стабилизације. Мада дефинитивно тада нисам куповао рибу на пијаци, па му изађе на исто што се тиче трошкова, ако не и више. Можда се и вратим ја у акцију. Рибе чекајте ме... Доста сте се намножиле од када ме није било...
Размислите колико сте омиљени у друштву. Да ли вас људи сматрају цицијом и ситничарем.
То што пишете тако смореним средством које може да траје колико и живот, говори да сте особа склона штедљивости. Да немате увек уз себе и резач? Можда користите уместо резача перорез.
У љубави обично скинете само оно што је неопходно, таман посла ципеле и чарапе. Страшно.
Ако негде у фијоци кријете мастиљаву оловку, ви сте случај за психијатрију. Тежак болесник.
ВИ КОРИСТИТЕ НАЈЧЕШЋЕ НАЛИВ-ПЕРО
Да ли је то налив перо са патроном или које се натапа мастилом? Ви сте традиционалиста. Вероватно сте конзервативац по политичкој линији а када је секс у питању, искључиво мисионарка долази у обзир. Педантни сте и волите да све буде на свом месту.
Слободно некад промените позу, то јест средство за писање.
ВИ КОРИСТИТЕ ХЕМИЈСКУ ОЛОВКУ
Човек који живи у складу са својим временом. Плаћате рачуне онолико колико можете, мада обично касните. На оне који користе оловку или наливперо гледате као на болеснике.
Нетолерантни сте и помало садо-мазо тип.
ВИ КОРИСТИТЕ ТАСТАТУРУ (оловку само кад се потписујете на рачуну).
Ви сте краљеви, људи новог доба, особе које ће водити ову нацију у 21. столећу.
У сексу сте маштовити и партнери никад нису равнодушни када сте ви у питању.
Људи вас обично хвале или вам завиде. Галантни сте и увек омиљени у друштву. .
Баш се закувало са овим Дином и његовим концертима у Београду.
Те рекао је ово, рекао оно, а сад нам узима паре.
А ево шта сам ја причао...
са стидом изјављујем да сам на сва уста вређао муслимане, хрвате, шиптаре, словенце... Трајало је то у периоду од 1991 до 2000-те године са кратким освртом и на пар година касније, када се ради о шиптарима. Кајем се заиста због тога и и хвала Богу што су такве мисли биле производ рата и ђавоље кухиње.
Рат се завршио и ја сам одлучио да само сам себи могу да будем непријатељ,а нико други мени.
За оне које би раније сматрао непријатељима, сада кажем да су смарачи и разлог за то видим у неслагању карактера а не у томе да ли су они лоши, бољи, црнци, муслимани, полтрони, боранија...
Дино...
Заиста је била срећа расти на музици сарајевског попа и београдског рока. Са једне стране Чорба и ЕКВ, са друге свит мелодиз фром Валентино, Мерилин, Блу Оркестра....
Прва мувања уз "црно испод ноката" и напијања уз "месечина ко дукат жут". Сада су ми то смешне и тупаве песмице али тада опростићете ми нисам знао за блуз и ђез.
Магла, ладно, заиста нигде за изаћи и никаквих планова. Зар има нешто боље него да пискарам своја умовања и импресије, експресије и сексуалне фантазије? Вероватно да има, али ето дошло ми да вас опет мало насмејем и дам веру у вас саме...
Не одај се брате пићу,
него читај Лепог Сићу.
Дакле да кренемо са умовањима... тема, тема... вртим сада главом по соби и тражим иснпирацију... жена.. Зашто ми је жена пала на памет док сам гледао у сијалицу не знам. Ваљда нешто у смислу жена је светлост и топлота.
Дакле жена...
Жена је лепа (а заиста свака јесте, мада их је 90 посто ископлексираних које мисле да нису), жена је секси (нису све, али ако носи грудњак величине 2 - 6, и има косу, нема разлога да се не сматра секси), жена је вампир...(добро то је већ метафизички, али често пута оно чега је свака жена свесна). Жена је ... Сабрина.
Идемо друга тема... кад сам стигао до Сабрине, ту се све завршава. Наравно и почиње.
Шољице за кафу... е то је супер тема
Давно беше када сам пио тај напитак звани кахва. Чим је то било у време док су сви пили из тих шољица (не шоља), можете мислити колико томе има. Касније сам додуше покушавао неке скокове са нескафом, капућином и оним 3 у 1 кесицама, али није то то. Просто кафа није мој напитак.
Гледао сам у Турској, и ако пију много више чај, кафу и даље пију из тих шољица какве смо некада и ми користили. Лепо је то. Цео тај ритуал око кафе. Има ту неке предигре.
Не знам ни сам шта пропуштам.... (на жалост кафа ми заиста смета здравствено), али када женче сада зове да дођем у кухињу, не зове ме на кафу него ме одмах заскаче. Простачки заиста. Са кафом је то већ....еротика.
Трећа тема.... џакузи (Ђакузи) или како се већ каже..
Не немам ја џакузи, али има комшија, а шта има комшија као да имам и ја.
Зашто ли је само престао да ме зове???
Е тај џакузи је страшна ствар, али у пуном смислу речи "страшан". Није ми јасно како се људи могу опустити у тим кадама. Ја сам сав напет и кад почне оно да кључа мени све нешто незгодно. Оно јесте фино као масажа, али није ми опуштајуће.
Друга је ствар са тушем. Туш је изум века када се тиче купатила.
Да се позабавим још једним видом уметности.. вајарство.
Јесте то уметност, признајем, треба имати знање у прстима и у глави, па из неке стенчине направити клесани лик или неку приказу.
Бићу опет искрен и рећи да ми се то вајарство најмање допада и најмање се занимам њиме од свих врсти уметности.
Шта је то? Неке 3Де слике шатро? Па где то може да се примени и да се у томе ужива, сем на гробљима и у парковима. Кога опет ти вајари обликују? Неке друге уметнике (али никад вајаре), неке политичаре, неке лабудове...а ово што у последње време се трсе са ликовима популарних америчких и других "чких" уметника, као што су рецимо Боб Марли, Џони Деп... па то је смешно и ружно. ТО не личи ни на шта а најмање на скулптуру.
Ако гледамо опет она врхунска дела као што је радио Микеле, онај његов Давид рецимо... па то је порнићарење на високом нивоу. А голе тете којих исто има по парковима, које обично држе неки крџаг из кога извире вода (као нека фонтана)? О чему причамо? То може да се свиди чини ми се само неким сексуално фрустрираним особама које могуће да имају чак и према таквим творевинама неке болесне мисли.
Боље да купе оне гумене лутке. И оне су 3Де, нису мислим ни скупе, а и могу да то раде у својим кућама.
Е шалим се ја људи наравно. Него мало да попљујем по нечему што баш и не волим. Класика.
Један од јачих ликова у Београду је вајар. Онај диша у Зоо-у. Вучко. Само није луд да се бави вајањем, боље му је као директору. Па макар и Зоо-а.
Скулптура Бреда и Анђелине у једном америчком граду... Да ли да очекујемо неку сличну креацију код нас у Србији? Дача и Наца (а да они више нису заједно)... хм... ко би могао... Дајте предлоге за наше врле вајаре--- да не раде само по гробљима
Драги моји, драге моје, ево након месец дана блог паузе, на захтев својих верних читатеља (Тања волим те) враћам се никад јачи.
Ајде да овај поновни почетак блогисања почнем са мени неким драгим темама. Да се не смарам нешто посебно сада око теологије и паратеологије, него да видимо ми шта је оно што нам је заједничко и што углавном сви волимо. Храна, забава, секс и уметност. Нема неког редоследа по важности, некад преовлађује једно некад друго, али су ово увек неке опуштеније и слађе теме које никоме нису стране и не прави се разлика у полу, религији или националности.
Пошто сам ја задовољио свој основни нагон за храном (управо сам измислио неку пастирску палачинку... У тесто од палачинке сам умотао мало сушене овчетине и белог сира...ммммм, њам њам), управо скувао свој омиљени туркишен тии, да мало ову лојчину потпомогне у варењу, да се бацим на друге нагоне... забаву, уметност, а о сексу ћете гледати у мојим новим филмовима ..
У забаву спада ово блогисање, а да би забава била употпуњена да кренем да пишем о том нагону ка уметности, и неким другим хранама, које не задовољавају вегетативни систем за одржањем, него задовољавају неке друге системе у нaма који су исто толико битни ако не и битнији, као ови физички.
Филм... Могуће да од свих уметности (да их покушам из главе да побројим....књижевност, сликарство, вајарство, филм, стрип, музика, ....е сад баш не пада ми више ништа на памет...), значи филм ме мислим највише привлачи и највише волим да се бавим њиме.. Разлог је јасан.. Покретне слике су исувише сугестивније од осталих видова уметности, и заробљавају нас тиме да им поклањамо пуну пажњу, јер се нон стоп смењују те слике, радња, ликови.
Значи сада пишем о филму у овом блогићу.
Жанрови филма... (из главе опет, кримићи - акције, трилери, авантуре, научна фантастика, вестерни, историјски - биографски...) е ту сам вас чекао.
Када причамо о историјским и биографским филмовима, наша је српска кинематографија више него сиромашна. На прсте једне руке могу да набројим историјске филмове од којих су можда у последњих 40 година само 2 вредна помена. "Мрш на Дрину" и "Св.Геогије...". Партизанске филмове не сматрам релевантним јер се тај рат још увек води, па с тиме и приказани догађаји нису у жанру историје.
Вредан покушај је и на брзака склепан приказ Косовског боја у истоименом филму, мада је више статистичка грешка, и ако има неких лепих сцена на које ваља обратити пажњу.
И то је то. Нема више ништа... Да ли?
Да ли српска историја почиње Косовским бојем а завршава на Дрини? Да ли је то домет домаће кинематографије и њене маштовитости? Хвала Богу да није.
На једној тотално непрофитабилној и углавној сморној ТВ постаји, која се зове ЈУ Филмакс, док сам мењао канале, налетим на филм Вјекослава Афрића из 50 и неке године. ХОЈА! ЛЕРО!
Тако се зове филм, а приказује живот старих Словена. Чуо сам за нека предивна словенска имена која ћу касније набројати, видех прелепе костиме (Словени су изгледа личили на индијанце-црвенокошце), дивне дијалоге.. Све у свему још под утиском тога, за мене најбољи историјски филм са ових простора, баш зато што говори о изгледа "забрањеној" српској историји. И не само српској, него и хрватској, и чијој све не.
Ево имена која сам чуо у филму. Вољенка, Кохан...сада скидам са мегааплоуда филм да га погледам целог, па ћу допунити именима касније... Али зар није прелепо име Кохан и Вољенка... поготово Вољенка.
Биће их очигледно као и увек, али чини ми се да ће резултати овог пописа становништва који је у току, показати да им је број рапидно скочио.
У Србији је увек владала љубав и разумевање ка тим америчким циганиским и сељачким становништвом. Ваљда се ради о идентификацији.
Срби су страдавали ко индијанци.Ми од турака и немаца, а ови нејтив американс од холанђана и енглеза. Кад се гледа и са те стране, чини се гледано из данашње перспективе да Србија нема веће непријатеље од холанђана, а енглези су традиционални непријатељи, мада никад баш директни.
Опет када помислим на каубоје, могу да уденем било ког шумадинца или јужњака, под оне њихове Стетсоне и шешире, да му наместим чизмице каубојке, све са мамузама, и понашали би се ко и њихове колеге с ону страну оцеана.
Неки срби су ето препознали ту сличност и сада се изјашњавају као каубоји или индијанци.
Питам се опет да ли би неком индијанцу или каубоју (оригиналном) пало на памет да буде србин. Вероватно да, јер увек онај други лепше изгледа.
----------------------
Али добро, све је то игра каубоја и индијанаца како је то некада кроз диван баршунаст глас и полупијане очи, певао стари швалераш Дин Мартин.
Да се осврнем мало на дешавања у Бегишу. Парада није одржана. И то је добро.
-----------------------
На личном плану.. Џамила ме је ошишала. Данас дебели Жарко и Борис баксуз само што се нису побили. Баш је била тензија у ваздуху и осетио сам еуфорију, то јест тај андералин (што би рекли ови српски каубоји и индијанци) али после сам се охалдио. У принципу се сводило на..
-Држите ме да га не убијем!!!
- Немој Борисе да си ми се обратио више у животу! Завршили смо заувек!
И уопште било је пуно те мачо драматургије... Можда је боље да су Жарко и Борис педери. Пофајтали би се можда неким шамарчићима и после би се појеб.... и опет би причали. Овако питање је када ће да се помире, ако се помире. Мушка реч је баш тешка.
Иде ова педерска парада, па реко да проговорим мало и о њима,и о нама.
Ко смо заправо ми стрејтери ("исправни")?
Да ли бити стрејтер значи бити нормалан и шта значе уопште те сексуалне навике у свакоденвном животу?
Кажу жене које се друже са педерима, да нема бољих "другарица и пријатељица" од педера. Да педеру могу да кажу што не могу ниједној женској другарици. Опет те исте жене с презиром гледају на лезбејке.
Мушкарци опет са симпатијама гледају на лезбејке, док педере презиру.
Кад се ради о лезбејкама, увек постоји могућност да се "исправе" а што да се онда не нађеш случајно ту. Можда им баш ти затребаш да би се увериле како су биле у заблуди.
Увек је било тих прича о "њима". Није било то никад табу, али је било на подсмех и зезање. Мушкарци су знали докле се сме зезати на ту тему или глуматати. Ударити некад некоме прстенац, ударити по јајима. Али ту је тачка.
Жене су се још више зезале. Мазиле по грудима, ударале по дупетима, љубиле у уста. Али ништа их од тога није чинило лезбејкама. То је било зезање.
Увек је постојао неки страх од "њих" јер чак и сама понуда на секс од неког "њиховог" била је гадна и асоцирала на нешто нежељено.
Мало у шали а мало у збиљи један од савета када је момак кретао у војску био је "Немој да се сагињеш када си на туширању!!!"
Сами педери и лезбејке воде један велики рат. И то не са стрејтерима већ сами са собом. Није лако бити у њиховој кожи. Шта их је навело на то да буту то што јесу, вероватно је тајна и њима. Могући одговори су разочарење у претходним везама, декаденција, доминантне родитељске фигуре у детињству које су ускраћивале или претерано давале љубав. Све то може бити разлог. Ако осећају нелагодност због себе самих да ли је то због моралних скрупула или због заиста неприродног чина који примењују.
Да ли им окретати леђа?
Ни леђа а још мање буљу.
Добро. Значи, да резимирамо.. Свако у своје јато и да се не мешамо, то је изгледа најбоље. Не може шут са рогатим, као ни педер са исправним мушкарцем, или лезбејка са исправном женом.
На пружену педерску руку, пружити своју стрејт руку, и стегнути је онако јако, да педер види са киме има посла.
Никад их не нападати физички, али се слободно зезати на њихов рачун.
Причам са Сабрином. Поменусмо и попове у разговору.
Не оно у фазону како су смарачи и отимачи, него више изанализирасмо из неког фројдовско-психоаналитичког угла, заснованог на личним искуствима.
Ма ко су ти попови?
Били су некада на подсмех у време Друга Тите, па су им онда порасла крила и ево их сада...
Не видим их.. Мора да су им крила много порасла па су одлетели у неке висине нама недокучиве, и моле се за нас што смо још доле.
Е ту је проблематика. Они и ми. Постоји разлика, а не би смела да постоји.
Некако размишљам да је попу заиста тешко бити схваћен ван те своје поповске братије, али исто је тако тешко да он схвати неког човека из народа.
Ако постоји то неразумевање, како неко себе може звати попом. Једино по службеној дужности, али не и по духовној вертикали?
И није уопште то неки проблем. Па тако је било вазда. Увек је клер представљао једну од класа у свим друштвима и религијама. И то једну од виших класа.
Једино је битно чини ми се да се ми поставимо на прави начин. За њих (попове) већ није до нас. Они морају сами са својим духовима да се изборе.
Просто ставити их на право место. Нит на пиједестале, нит под ноге. Него равне себи. И ако неки почне да се бацака и да се прави већи од тебе, повући га за браду да се мало спусти. Чисто да би били на истом а не да би га понижавали.
Није ни њима лако, али је ипак лакше.
Под појмом "поп" који сам користио у поруци подразумевам у овом случају: православне јереје (презвитере), римокатоличке свећенике, кардинале и наравно папу, затим будистичке ламе, индуске брамане, муслиманске хоџе.....
Мучим се скоро два месеца са најгором књигом на свету.
Много сам очекивао од ње, јер се сећам толико лепих прича о њој, толико препорука, толико година на топ-листама...
Питам се да ли су сви ти који су хвалили књигу, уопште и узели да је прочитају, или се то само абер од уста до уста преносио. А од абера, нема боље рекламе.
Књига је "Целестинско пророчанство".
Остало ми је још око 70 страна, од укупно 270.
Проклет сам тиме да морам да прочитам сваку књигу до последње стране, ма колико била лоша.. Просто хоће деда да види да ли ће на крају порнића да се двоје венчају.
У овој књизи је толико плитке духовности и типичан њу ејџ концепт. Чудим се што сам лаковерно пришао овом штиву. Шта се може и очекивати од аутора који се зове Џејмс Редфилд. Приучени и приглупи Амер, филмског имена, може да напише добар трилер, евентуално неки психолошки приручник или хорор, али духовну литературу - НЕ.
Сад за викенд мора дефинитивно да се савлада и ових 70 страна, па да пређем на нешто проверено.
Знате онај лик што је током 20-тог века, свака виђенија српска кућа имала његов "Народни учитељ"? Васо Пелагић.
Бивши архимандрит бањалучки, који се одрекао службе и нападао цркву.
Који је радио на просвећивању српског народа и који је у сваком случају
био једна од најзначајнијих фигура српске историје у 19. веку.
Протериван са дворова и од турака. Затваран у луднице и у затворе.
Бунтовник без разлога пре него што је тај појам и измишљен.
Лик о којем би требало и те како проучити и изучити...
елем Пелага је у аманет оставио онако неке своје утопистичке
социјалистичке идеје о уређењу друштва и породице, оставио је много
лекарских савета и биљних препарата. Николи и мени је оставио у аманет
један хумористички цитат о онанији који смо радо цитирали, али свакако
да Пелагино име са разлогом носе неке школе и установе. Ликчина на
квадрат.
---------------
Помињем сада Пелагу, зато што је он баш доста нападао цркву (а био је
раније архимандрит) да би стално нагонио на просвећивање народа и на
изградњу школа, болница и других потребитијих зграда него што су то
храмови.
Е ту је квака... Србија. Век 21.
Велелепни храмови ничу било као резултат народног труда и воље, било као баштине богатих ктитора из земље и расејања.
Породилиште Београд... Цуре цеви на све стране, протрчи понеки мишић, вичу на оне породиље...ЖАСУ тебра, ко да си у Алан Форду.
У школама опао малтер а сале за физичко су неупотребљиве. Деца раде
фискултуру у мемљивим просторијама које као да су из 19. века.
Покварени апарати и скенери на онколошком, нема пара да се поправе...
Чекају донације ако буде. Заказивања за снимања одлажу се за 6 месеци, а
да ли ће бити и тада...? Само у Бога да се болесник узда.
И шта да кажем након тога?
Да ли је Пелага био у праву, без обзира што га је црква чини се и
избацила из редова верних (ово морам да проверим). Ми причамо о
теологији, а просјак поред нас умире.
Ми причамо о лепом сајту, а кућа нам је пуна паучине и пацова.
Ми причамо о Исусу, а не причамо са комшијом.
Море... не би био лош један Пелага сада да се појави. Чисто да мало размрда ствари.
Гледао сам неки снимак о овим бившим православним монахињама што су
избегле у тај Нови Стјеник, и видим нека недођија где направише ту кућу
коју зову манастир. Заинтересовах се и нађох да је то у неким Кучајским
планинама око Деспотовца. Да је немогуће доћи другачије него коњем,
магаретом или пешака. Нисмо сви богатуни па да имамо теренце, је ли.
И уопште нешто почех да витлам по глави. Монахиње су чини ми се угланвом
по неким бестрагијама. Типа, - где се сестро налази твој манастир?
- Код Мутисоваца.
- А где су ти ти Мутисовци?
- Па код Висуље!
Скоро се у Врањанској побише оне Макрина и Параскева. Опет неки манастир у забити, где вукови те дочекују а медведи прате.
И извукох још прича о неким "женским" манастирима, за које уопште нисам чуо а камоли за места где се ти манастири налазе.
Чини ми се да су монаси некако више "уз пут". Да њихови манастири су
више у свету. Ваљда по мушкој природи воле да виде шта има у свету па да
чују неки абер. А жене су опет по својој природи тихе и ћутљиве. Стидне
и на оговарање имуне.
Читам неке хомосексуалце, како пишу по новинама и форумима, како без
обзира на спрски понос и националне интересе, не могу да бодре и
подржавају Новака Ђоковића, већ су њихове симпатије на страни било малог
човека Федерера, било гузољупца Надала.
Покушавам да то сварим у својој глави и да оправдам. Јер забога па ни ја
готово никад не навијам за Партизан када игра у Европи, већ ми је
милије да победе њихови противници (сем уколико се не ради о хрчцима,
новомуслиманима или шипцима). Исто као што ми је сасвим у реду да
Гробари више воле да Цигани пукну када играју са странцима.
Али чекај мало. Да се не заваравамо. Ни Звезда ни Партизан нису Србија, и
ако јесу српски. То су ипак клубови. У њима пола тима чине странци. Не
само то. Уколико би рецимо репрезентацију Србије сачињавао комплетан тим
Партизана са пар играча из других клубова, наравно да бих тада навијао
за те играче, невезано што су они из Партизана. Јер тада представљају
мој народ и моју земљу. А када играју у клубу представљају своје
симпатизере и себе саме.
Да се вратим на ове хомосексуалце што не воле Нолета.. Тобоже причају да
је то због начина како Ноле игра. Да он није технички добар и шта знам
шта све, у чему су наводно бољи Федерер и Надал. Ја се заиста у тенис не
разумем и чак га и не гледам, сем помало снимак и евентуално финиш
меча. Па да је Ноле највећи преварант и да на фору узима све те титуле, и
да побеђује, па бодрио бих га и надао се да ће и даље да фолира и
богати се. Зато што је први, и преко њега је и Србија прва.
Певала се некада једна дечија националистичка песмица...
"Ко то каже, ко то лаже
да Србија нема море.
Има море, има море,
преко Црне Горе."
(сада тешко да би неко и запевао ту ствар)
Сад бих углазбио на исту музику следеће речи...
"Ко то каже, ко то лаже
да Србија није првак света?
Јесте првак, јесте првак
јер има Нолета."
Да резимирам... логички.
Ко је Србин и из Србије, а не навија за Нолета, значи да није родољуб и патриота. (Логично, зар не?)
Ако неко није родољуб и патриота, а православне је вере, значи да је против Исуса. (Чисто логички!)
Ако је неко против Исуса, значи да је отпадник од вере. (Па да.)
Ако је против вере, значи да му је све дозвољено. (Логика)
Ако му је све дозвољено значи да може да буде и хомосексуалац-педер.
Зато и кажем, да ко не бодри Нолета јесте хомосексуалац. Докажите да
није, ако мислите да сам поставио погрешно ове тезе. Хмммм.
Прођох Босном кроз градове...не. Хтедох рећи нешто друго. Прођох тржним центром "Ушће" по спратовима и радњама. Задржах се на 4 места која су примерена православном мушкарцу да се у њима задржава.. Прво је продавница женског рубља, друго је продавница са техничком робом, треће је књижара и четврто...погађате, оделење са брзом храном.
Љубичасти и црвени комплетић који сам видео у lingerie оделењу су више него "çok güzel" што би рекла братија са Босфора.
Техничким оделењем сам само прошпартао чисто да запишам ко кер своју територију, нешто што ме је нешто занимало да видим.
Књижара је супер, али су само бестселери углавном изложени. Нађох и пар скромних православних књижица и то на оделењу у књижари где пише "филозофија". Одмах поред "популарне психологије" која обухвата много више рафова него ова са "филозофијом". Нашао сам пар заиста добрих књига које бих волео да поседујем у својој библиотеци, али оставих да сачека Сајам Књига када ће те књиге надам се бити бар упола јефтиније. Записах само наслове и издаваче, да после не лутам по Сајму.
Коначно се дочепах и дела тржног центра где су ресторани са брзом храном. Од 7-8 ресторана (Мек, Кентаки, Бавари...) ја нађох да ми се ништа не свиђа. Све је то нека тра-ла-ла х рана која није равна сендвичу из жениног фрижидера.
Како сам пролазио поред витрина са храном, свака би ми жена с друге стране пулта рекла (и то без осмеха) уморним и хиљаду пута поновљеним речима:
-"Изволите".
-"Ништа за сада. Гледам шта имате."
Оставила би ме да напасам очи тим јутрошњим специјалитетима који су се до вечерас бар 5 пута охладили, и исто толико пута подгрејали. Заправо свидело ми се доста ствари, али то су салате, а мало ми је смор да узимам салату а да не узмем неко конкретно јело.
Дођох кући и покајах се што ништа нисам узео. Фрижидер је празан.
Ево прошло је већ сигурно 48 сати како сам на дијети, што је чини ми се
теже него хришћански пост, јер нема много везе са Господом, па нема ни
помоћи у трпљењу.
У глави ми се ређају све неке дибидус посластице, које су специфичне за
наше поднебље, а које иначе врло ретко једем. Можда једном у години.
Кавурме, шваргле, крвавице, цревца на жару, чварци (добро то можда и
чешће од овог што сам навео, поједем), сланина...
Прочитао сам неки чланак да те ствари и нису толико страшне као што се
прича и да у принципу ако је унос умерен, могу да користе, јер је наше
тело чудан неки производ и прихвата све, и све му и користи (ако је
одмерено и контролисано).
Хвала Богу па сам ја некако нахерен на стандардну стару сељачку храну и
волим да једем више попаре, качамаке, разне ђувече и кукурузе, него што
волим печења, роштиље и друге мирисно - месне комбинације.
Али ето сад ми се мотају стално та цревца свињска на жару... Како то смрди, али како је то "укусно".
Баш бих волео неку даму у црвеном блузону и белим ципелама на штиклу,
све са бисерном огрлицом и Луј Витон ташницом, да видим како наручује у
елитом ресторану порцију цревца на жару и за салату неку лучену паприку.
Па женио бих је и поред сопствене жене. Само се питам да ли би стари
пријатељи долазили опет у госте, јер би ми кућа очигледно често
мирисала на цревца.
Од јуче сам на дијети. Смањио сам унос пива и не једем слаткише.
Мислим да ће бити резултата. Ако ништа, ту су увек оне таблетице што
скидају 5 кила за 10 дана. Таман ми толико и треба да скинем.
Кад сам већ код тих сујетних ствари, као што је изглед, некако ми се
чини да хришћани данас више изгледају као Нерон него ко они Свеци са
фресака и икона. Созерцавајмо (шта год то значило).
Нећу о сексуалним фантазијама, него сам их само ставио у назив поруке, да би изгледало лепше.
Читам вести да је данас 10-та годишњица напада на Америку, када су отети они авиони са путницима, па се забили у неке зграде.
Најављује та терористичка екипа да ће данас направити опет неки белај.
Сморише брате за медаљу. Сад ћу да будем цео дан у трипу да проверавам
мало, мало, да ли има неких вести трагичних из Америке. Могу мислити
колико су тек Амери сморени, којима се ради о глави. И овако су
изгубљени ко мува без главе, још кад их неко смори попут терориста. Зачи
нема слања деце напољу да се играју, нема излазака, него ћути, седи
кући и смрди.
И уопште та терористичка гамад упропашћава живот не само Америма, него
целом свету. Какве п......не. Могу да се трсе тамо из неких подрума, да
се позивају на Алаха и жртвују неке идиоте, али не могу да буду паметни и
да буду људи. Ако мисле да исправљају неправде по свету тако што ће се
играти жмурке, неће им никад то успети за руком. Може бити да су Амери
монструми, али и од монструма има већег монструма, а то је терориста.
------------
Ђоле синоћ победио оног хладног и ружног швајцарца, који не уме да се
насмеје. Пуцали овде неки са прозора. Жали Боже тих револвераша, што не
умеју да се радују ако не пуцају.
Шта ли је са њом? Можда се удала па отишла из краја, или је можда баталила цркву?
--------------
Видео сам јуче попа у апотеци. Зарибао и он. Мора да је одврнуо до даске
климу у својој новој Алфи. Ех Господе, опрости што причам што се не
прича и видим што не треба гледати.
-------------
Оговарам са једним братом ове ЖРУ-овце (црквењаке са интернета). Ова има ванбрачно дете, овај је
био у лудари, овај лежао у затвору, она се дрогирала, лечио се од
алкохола, она је истерала мајку из куће.. Па мислим како је лепо што
имам тако врлинску браћу и сестре са интернета који могу да се за мене
грешног моле.
Првих неколико блогова су копије оних које сам водио на блог страници Поуке.орг.
Решио сам да их пребацим на овај лични блог, јер ми се не свиђа баш концепција каква је тамо направљена, а и да се не меша живина са гмизавцима. Не иде. Пошто углавном се тамо објављују теолошки или неки други копирани материјали, моја размишљања и особености нису у складу са тиме.
Иначе, ја сам Лепи Сића, певач севдалинки и глумац београдски. Писац у покушају, и бивши (ко је рекао бивши?) менађер.
