Снег нас људи моји све затрпао. Гледам поред зграде како да идем а да се не оклизнем. Струје има.
Нешто ме је то подсетило на дивна времена соц-реализма, када нисмо били верници, али смо били људи. А сада смо верници, али људи баш и нисмо.
Умео је тада локални бос у виду свемоћног председника кућног савета да организује чишћење. И напоље би изашли и клинчадија (више да се игра него да лопата) и сениори у виду очева која су надгледала своју балавурдију, а и пензићи, који су руку на срце највише и чистили.
И излазили су у фазону жеље да стварно нешто учине за заједницу. А какви смо данас.
Сетио сам се и свемоћне возачке уљудности и колегијалности, када су људи на путу остајали без горива. Само дигну у ваздух празан канистер и нема да чекају пет минута. Неко ће се већ зауставити и дати им свој вишак из резервоара.
Сада? Ма хоћу да станем баш ме брига. Има да се табана ако треба до пумпе, кад се већ не мисли на време.
Сваке године на жалост бар пар људи се давило на Ади. Сећам се једном тако... било сигурно 100.000 до 200.000 као и обично када је врелина. Утопио се неки дечак. Цела Ада се испразнила. Људима било просто безвезе да се купају и веселе а неко је поред њих умро. Осећали су жалост и поштовање према мртвом.
Сада, то сам прочитао у новинама... неки човек умро на плажи. Покрили га и дошла милиција да изврши увиђај. Нису могли да приђу јер су се људи који су лежали на пар метара од мртвог, борили за своју "територију". Нису хтели да напусте добро место за лежање и сунчање. А у води ври ко да пиране нападају.
И све те добре ствари и људске су биле у оном систему када смо били комуњаре. А сада када смо шатро верници и када се Црква узвисила, гори смо од најгорих комуњара.
Има ли тога?
