Идеју за писање овог блога дало ми је тек завршено такмичење Први глас Србије, у којем је победила сјајна певачица Мирна Радуловић. За то такмичење се пријавило преко хиљаду такмичара од којих су они најбољи остали за крај, и остало је упамћено 4-5 који су заиста сјајни, остали ће свакако пасти у заборав или ће певушити по кафићима и клубовима.
Размишљам како су се на такмичење пријавили само најхрабрији, а како неки који можда су и много бољи у том послу, нису желели. Већина солидних, а не и најбољих који су се такмичили, свесни су оног што могу и дошли су због бесплатне рекламе. Да се промовишу и појаве на телевизији. Да тако мало шири круг људи чује за њих и понуди им посао по сплавовима и већим дискотекама.
У Првом гласу Србије навијао сам за Невену Божовић, која је и ушла у финале, али ни победа Мирне Радуловић није незаслужена, мада сам имао утисак да народ више воли Невену.
Толико о Првом гласу. Сада ће све то да ми послужи као шлагворт да пишем о талентима. Значи не само таленти у музици, већ и у било ком другом виду уметничког деловања. Што да се ограничим на уметничко? Све што човек ствара и како се изражава може бити производ његовог талента. Неко је надарен да хвата рибу и да ради са мрежама, неко да буде вешт у прављењу неких одливака. Све су то таленти. Многе се ствари могу научити, те тако и неки диригент може да научи да рибари или да прави одливке, као и рибар да диригује, али је одлика талента да човек има склоности ка нечему и да то нешто воли.
Џабе диригенту знање да рибари или да прави одливке, ако га то убија у појам. Или џабе рибару да зна музичку партитуру и да диригује, ако човек воли да слуша Лепу Брену, а класика га смара невиђено.
Шта је прави смер у искоришћавању својих талената и како открити који таленат имамо?
Таленат мора да буде стваралачка радња. Можемо ми волети да чинимо пуно тога, али тиме ништа не стварамо, већ углавном угађамо себи. Волим ја да читам књиге, волим да пецам, да пливам у води, да летим авионом,... али то нису таленти. Имам срећу да свој посао који радим волим. Радим га врло успешно и још за то добијам паре то јест плату. Не желим да станем на тој ствари која ми је дошла сама по себи, већ желим да истражим још поља у којима бих могао да допринесем и себи и другима.
Можда је то баш ово писакарање. Не сматрам да сам нарочито успешан у томе, али знам да волим да куцкам и по екрану бацам своје мисли. Ако неко то још воли да чита, вероваћу да је то још један од мојих талената.
Преношење знања је један леп таленат. То не може заиста свако. Не мислим на преношење знања из школе. Наставници су за то плаћени, и то није за свакога, али оно што мислим да јесте, то је преношење знања о свакодевним делатностима. Нека надарена домаћица ће да помогне људима својим саветима о прању тепиха, чишћењу буђи са машине, прављењу торте...
Неки електричар ће да помогне саветом како поправити грамофон или заменити утичницу.
Знам да ја у преношењу неких својих вештина и знања нисам баш добар. Често се нервирам и то утиче на то да не могу баш добро да пренесем оно што желим. Не иде ми у главу да неко не може да усвоји неке обичне механичке радње, а ствар је више у мом стрпљењу као мајистора, него у стрпљењу неког назовимо га шегрта. Јер он ће постати успешан после много покушаја, али ће те покушаје пре усвојити ако му мајистор буде указивао пажњу на грешке, а не ако се буде драо на њега или чупао косу. Бојим се да сам ја више оваква врста мајистора, и стога преношење знања и не сматрам неким својим талентом. Поред тога и не волим то да радим. Можда бих могао да напишем неки приручник и да тако допринесем нечијем знању, али да непосредно некога учим нешто, то ми тешко заиста пада.
Таленат. Таленат мора заиста бити на корист. Не само оног ко је талентован, већ и општу корист.
Овим писањем сам у себи пробудио и нека друга питања, али о томе ћу размислити па можда написати неки други блог. За сада о талентима толико.
Нема коментара:
Постави коментар