Чесница

Један од оних обредних Божићних обичаја, био је и ове године некако централни део наше мале породичне прославе. Ломљење чеснице, хлеба који је припремљен нешто богатији, и у који се ставља новчић, за који се верује да ће ономе ко га пронађе у свом парчету хлеба, донети добробит у наступајућој години. 

Мама је сломила руку пре две недеље, па сам око спремања клопе задужен ја. Тако сам направио и ову чесницу, и жали Боже на шта је личила. Нимало неког шмека пекарског, него баш је била онако лепиња класична. Натрпао сам маст, јаје, брашно, воду, квасац, али џабе. Није нешто баш се примила, али битно да је могла да се једе и да је била укусна. Новчић сам ставио умотан у папир па у алу-фолију. Мани ти то што може метални новац који је прешао хиљаде руку, да се опере. Што је сигурно, сигурно је.

Наравно да сам приметио где је новчић и намеравао сам да тај део чеснице, при ломљењу, протурим мами, нека јој бар нешто у животу буде лепо. Последњих десет година, мислим да је отац стално налазио новчић. Ја за последњих 20 година, а памтим заиста, можда сам добио једном или два пута. Баксуз, шта друго рећи.

Мама је добила новчић у свом делу, и био сам детиње срећан, као да сам га ја нашао.

Иначе први дан након поста, јео сам месо, не нешто нарочито, али још га осећам у непцима, и ако је од те хране прошло 12 сати. Али прво сам јео качамак (паленту) са сиром и кајмаком. Месу свака част, али ово је нешто што више волим.