Данас на свечаном ручку, за славу Свети Јован, седео сам поред једног чиче. Чича има преко 80 година, и задњих 20 година колико га знам увек је био болешљив. Нејак телом, у причи често брљив, али бескрајно симпатичан и драг.
Чича је увек ударао по алкохолу и цигаретама. Колико год био нејак, имао је увек снаге да срче ракиштину и да издувани бар паклицу ако не и више. Удари њега у главу ракиштина, није да не удари, закашље се некад од цигарета, али чича гура ли гура. Једва иде али иде.
Многи млађи су отишли са ове животне сцене и поред "здравог живота". Однео их живот. Срчке, канцери, полне болешчине, психозе. Џабе што човек једе салату путерицу, и маже сојину паштету на леба, кад се стресира.
Ове чиче које су нам хвала Богу још живе, и данас показују зашто су тако дуговечни. Има алкохола, има цигарета, има кркања масти и меса, али исто тако има и рада, али нема нервозе. Због нервозе се поразбољевасмо.
Заиста, да су још водили тај "здрав живот" били би ко они старци са Кавказа од сто лета. Мада кад боље размислим, што ће икоме сто лета?
Нема коментара:
Постави коментар