Говорио бих мало о опраштању. Али не оном опраштању "непријатељима" нашим, нити о опраштању због љубави коју имамо према човеку и човечанству, према Богу.
Говорио бих о опраштању према самом себи.
Мислим да је то главни кључ свих опраштања.
Опростити другоме је можда и много лакше него опростити себи. Опростити себи на својим грешкама. Опростити себи због тога што док не опростимо себи, прошлост нас држи својим нитима.
Сетите се својих грешака из прошлости. Оне увек у вама створе неку киселину у желуцу или бар мрштење лица. Те грешке су вас коштале можда и живота. Због тих грешака, ваш живот је отишао у другом правцу. И то не тамо где сте ви желели да идете.
Урадите то због себе. Опростите себи на тим грешкама. Немате ви ништа од тих тужних фаца и чирева у желуцу. Ви живите сада, и то што је било је било. Нека прошлост не обликује ваш живот, већ искључиво садашњост. Сваки дан има своје бреме, и нема потребе старе товаре који су већ изношени, поново стављати себи на леђа.
Размислите. Бар толико.
Нема коментара:
Постави коментар