Хиним купит нови мобител. Овај који користим сада, имам једно три године, и сасвим је добар. Не видим зашто би био лош, али је у односу на данашње телефоне ипак за 2-3 класе слабији.
И увек тако са техником. Врло ретко сам мењао апарате (тв, музику, компјутере, телефоне...) зато што су покварени, већ зато што се појавило нешто боље и новије. Модерније. Брже. Јаче. Сасвим капирам западњаке што мењају кола након две године. Ми немамо толико кеша да би мењали кола, али за ову ситнију технику, нађе се увек неки цвоњак.
Мистерија ми је шта бива са тим старим апаратима. Ја сам своје давао углавном дечурлији по родбини, или неким пријатељима. Ниједан нисам бацио. Шта су они даље радили са тим, то је мистерија, јер се апаратима након тога врло брзо губи траг. Као да нестају у неком паклу застарелих модела. У свету је уопште толико тог технолошког ђубрета које се баца по депонијама, чучи по ћошковима ормара или у подрумима.
Волим да мислим о себи као о неком екологу. Имам неку свест о томе, и ако нисам активан. Не волим кад видим да људи бацају пикавце по улици, када су кесе нагомилане поред празног контејнера. Волео бих да се смисли нека машина за рециклирање или нека хемијска супстанца, која ће уништити сву пластику која је затровала наше депоније. Кесе, кесе, кесе. Колико је само кеса. гуме су смешне према пластици и према кесама.
Тај научник који смисли како да се уништи пластика, не треба да добије Нобелову награду, него треба да се читава планета Земља, назове по њему.
Нема коментара:
Постави коментар