Врхунски шпорт

Прошле недеље је одржан Београдски маратон. Лепо време је допринело да буде и доста такмичара. Заправо рекреативаца више, него неких професионалаца.

Искористио сам и ја тај маратон, тако што су многе прометне улице, куда су пролазили тркачи, биле затворене за саобраћај, што ми је сасвим одговарало за једну опуштену вожњу бајсом. Ишао сам чак и преко оног Остружничког моста, па на Аду... Није лоше.

Е сад да се осврнем на тај маратон из једног другог угла. То није нормално. То је болесно.

Сав тај врхунски спорт. Колико год људско тело било спремно, издржљиво и утренирано, није намењено за овакве активности.

Никад више врхунских спортиста није било угрожено него данас. Мало, мало па се чује за неког фудбалера да је колабрирао. Пфуј-пфуј далеко било.

И зашто? Паре?

Шта је фалило раније? И пре је спорт доносио доста новаца учесницима, па нико није ишао преко неке границе.

Пратим фудбал онако. Раније нешто више. Погледајте фудбалере данас. То и не личи на оне карикатуралне кривоноге фудбалере са старих снимака. Видите кошаркаше. Они више личе на дизаче тегова, него на некадашње жгољаве момке са фенси фризурама. Да ли је игра нешто напредовала њиховим билдовањем. Ма јок. Напредовао је само број повреда. Пре су они жгољавци трчали, газили их, падали, али они настављали даље. Сада ове грдосије пипнеш малим прстом, он се преврће ко да га је ударио Хулк. Ем што се преврће, ем што се стварно повредио. Ју наопако.

Присталица сам спорта и рекреације. Али све у некој мери. А ту меру зна свако само по себи. Ако неки баја може да уради 50 склекова и 50 згибова, ти не мораш. Уради 1-1 ако је то твоја могућност. Више ћеш учинити за себе са тим 1-1 него да се искилавиш за сваки наредни, а све зарад неких смешних мотивација. Мотивиши се да урадиш тих 1-1 пар пута дневно и више си урадио него врхунски спортиста са 50-50.

Нисам се никада интересовао нити бавио источњачким борилачким спортовима, али чини ми се да су они сјајни. Нема ту неких теретана, велике снаге и напора. Све је у вештини и покрету.

Када бих сад био млађи једно 20 година почео бих без размишљања да се бавим...бадмингтоном.

СЉС

Мало сам се наложио на предстојеће изборе, па како ме не занима ниједна од понуђених партија, а камоли неко од лидера, решио сам да ја будем лидер и да имам своју партију. Партију сам сасвим нескромно назвао по себи, што мислим да као оснивач бар толико могу. Ми смо.. СИЋИНА ЉУБАВНА СТРАНКА.

Циљ нам није да уђемо у парламент, већ да ванпарламетнарном борбом помогнемо Србији,  и пре свега свим њеним грађанима. Ми не обећавамо веће плате и радна места. Ми не обећавамо улазак у Европу и повратак Косова и Метохије. Ми не обећавамо ратове.

Оно што вам обећавамо и што испуњавамо одмах, то је осмех на лицима и топлина у срцу.

Програм партије је заснован пре свега на међусобним односима и раду на себи. Као резултат тога требало би да вам буде лакше ма какве имали проблеме.

Како радити на себи и олакшати живот?

Читајте јеванђеље, посебице део где народ долази на брдо да би слушао Њега, а Он им прича и објашњава.

Шетајте се са пријатељима и вољеним особама. Посебно је шетња поред реке прилично делотворна.

На увреде одговарајте осмехом или уопште не одговарајте.

На подсмех одговарајте смерношћу и топлом речју.

Ко је до сада схватио основу овог програма СЉС (Сићине Љубавне Странке) знаће и за остало шта треба да чини. Онај ко није ни у овом кратком уводу разумео, нек потражи неку од постојећих партија, чији је мотив власт и улазак у парламент.

О празнику Васкрсења и неким субјективним запажањима

Ово је колико се сећам по причи, "оригинална" фреска, по којој су рађени сви каснији прикази Христовог васкрсења. Снимљено у музеју (бившем манастиру) Хора, у данашњем Истанбулу.

Синоћ сам био на првој Васкршњој литургији. Беше напорно и лепо. Генерално, не само за овај празник Васкрсења него уопште, чини ми се да смо ми верници исувише озбиљни. Да са нашим плачним лицима и строгим погледима, чак ни на овај празник, не примамо ту љубав на којој је овај Свет и створен. Да нам је важнија нека форма и прописи од дечијег срца. А ми смо та деца, ма колико се правили да смо озбиљни и велики.

Гледао сам јуче снимке из Јерусалима са дочека Светог Огња. Тамо је као на утакмици. Лупају православни арапи у таламбасе, деру се, јашу једни на другима...али људи моји, како сам желео жарко да будем на месту неког од тих арапа. Да видите тај занос и ту срећу. Хахахах могу мислити све оне благочестиве вернике који су се нашли ту, а да нису православни арапи, како их је то могло изненадити.

Био је један "добошар" у парохијској где идем. Бата је мало фијук, и имао је трип да усред литургије почне да добује прстима по неком комаду лима (метална кутија где се оставља кинта за цркву). И пичи он једно пар минута, док неком не прекипи па га опомене, што баш и нису биле лепе сцене :) .

Да им улете ова браћа из Јерусалима са својим навијачким форама, не верујем да би смели да их спречавају, већ би вероватно сами окренули леђа и запалили из храма.

Наравно, сваки народ има неку своју посебност, и не треба сада мешати нашу смерну верност са арапском навијачком, или афричком "племенском", али просто некада ми је толико потребно насмејаних и веселих лица да видим у цркви а не ко да сам на спроводу. Макар само на Васкрсење, ако не на друге празнике. :(

Христос Васкрсе!!!

 

Ех та риба...

Да ли вам се десило да се пробудите кад му време није, значи негде око 4, пола 5, да су вам уста суха као барут, а да вам тело очајнички вапи за водом. Да је осећај жеђи толико јак, да никакве мантре ни молитве не помажу.

Лупате се о главу, окрећете по кревету...не. Морате нешто попити или ћете излудети.

Вероватно се то десило неком након неке пијанке, евентуално лети на великим врућинама због дехидрације и слично.

Сића се пробудио са тим ужасним, готово надљудским болом. Чежњив за чашом добре хладне воде. Ма попио бих и ону устајалу барску воду. Разлог Силетовој жеђи није била ни пијанка ни врелина ноћи, него риба која му је пливала по стомаку. А како риба, макар била и она што је у кухињи спремљена, тражи воду, тако се и ова моја бунила. Она је хтела да се окупа у води, а не ја.

Наравоученије: Никада немојте јести рибу пресољену после 9 сати увече. У принципу немојте ништа да једете после 9, али поготово слану храну.

Лифтаџије сељаџије

Као и велики број својих суграџана, и ја живим у небодеру. Облакодеру. Солитеру. Вишеспратници. Како год. Можда у неким вишеспратницама које су иоле пристојне висине, рецимо до 6 нивоа, и не долази толико до изражаја оно наше београдско сељачење, које често пута буде горе од руралног. У вишим вишеспратницама, од 7 па до 20 и више катова, село је стално ту. Заправо у таквим зградама и живи по 300 до 1000 људи, што је за једно просечно село сасвим доста. Када се све нађе то на тих пар стотина метара који се пружају у висину, онда је то не бара пуна крокодила, него мошнице пуне семена које само што не пукну. (скужајте преподобни :( )

Ево шта се десило Сићонију док је се враћао у своју кошницу на н-том нивоу.

Од 3 лифта ради само један. Сва срећа то је теретни лифт, који би по правилу требао да служи само за селидбе и веће транспорте, али никад није имао искључиво ту намену. Тим лифтом може да се превезе 8 особа, док у малиим може по 6.

Отежавајућа околност је била та што је Сићони имао бајс уза се, који сам по себи заузима места за четворо. Тако да Сићони воли да се вози сам, да не би се ломатао по лифту и правио вратоломије, и  на тај начин сметао другим путницима.

Док је Сићони дошао пред лифт, неко је шмугнуо... То је чест спорт. Зезни комшију и побегни са лифтом да би чекао други... ОК. Спортски прихватам. Међутим фаца која је "побегла" живи на првом спрату. Значи невиђени је смор да се попење један спрат, него иде лифтом. Али добро то је наравно његово право, јер се и из његовог дела станарине издваја новац за лифтове.

Фаца стиже на први спрат и држи отворена врата од лифта и води аброве са локалном стрина Руменком. Не пада му на памет да изађу или да оде код ње, или она код њега, него тако на вратима причају. Шта има везе што се раја скупља и чека лифт. Сића испровоциран овим сељачењем (које наравно нема везе са спортским понашањем и фер плејом) залупа по оквиру врата у приземљу. Звук се пренесе до сељака, а сељак врати изнервирано "Чекајјјјјј брее!""

Проговори још коју (а то се у приземљу све чује) и коначно затвори врата. Лифт дође, а Сићони сав срећан утрча и доџе до своје кошнице. Седе и још под утиском свега исприча вам ову причу.

Иначе сељак није неки "сељак". Сасвим је кул тип и по занимању је музичар. Свира ђез, бљуз и рок. Али сељачења нису ослобођени ни кул типови.

Трачарење наше насушно

 

Трачарење наше насушно. 

Ајдемоте прво да размотримо шта је то трач. У кратким цртама. Значи трач је преношење ексклузивних вести о својим пријатељима, у којима су ови приказани са својим слабостима и у којима често испадају смешни.

Да ли је преношење таквих вести о јавним личностима трач?

Не.

Јавне личности често намерно лансирају зарад популарности неке скандалозне вести о себи, а и њихов наступ је углавном глума, тако да се када се ради о трачу треба пре свега се усмерити на вести о пријатељима, познаницима, рођацима...

Шта је то што нас нагони да трачаримо?

Не знам за вас, али мени је не толико битно да пренесем неку вест и да будем у томе ексклузивац, колико да изазовем реакцију код саговорника. Увек је забавно видети ишчуђавање и бечење очију онога коме се преноси вест.

 - Провалили су Бецу да је лезба. Мирко јој је био само параван, а она већ 10 година је у вези са неком медицинарком Весном.

- Не могу да верујем!!! Ниси нормална. Одакле ти таква информација. Беца је сасвим кул.

- Проверено је. Видећеш ускоро и сама. Због тога су је маторци најурили са гајбе, а Мирко је пукао ко шраф. Живи сада са том Весном негде код Бајлонија.

Екстра прича (можда и није измишљотина Лепог Сиће :) ).  Зар не би било толико готивно пренети неку такву вест. Саговорник вас много више уважава и обраћа вам пажњу, него да сте му причали о новој књизи или пици што сте наручили а донео вам неки сасвим кул и сладак дечкић. 

Када је трач лош?

Када кренете у осуђивање главног лика ваше вести.

- Беца је курвештина само таква. Она би спавала и са кепецима и јарцима, када јој дође. Гадура... Знам је ја још од школе... Знаш ли шта је она радила бре на одмору када оде у Ве Це?

- Јесте баш је јадница. Не знам шта бих дала да јој сада проспем шерпу макарона на косу. Ону њену равну што је сваки дан мњацка са колестоном. 

Е ту трач постаје безвезе, и у фазону ајде да Беци милу мајку..  И онако нас не чује и не види. А кад је видимо, онда ће бити "Јао Бецо љубави, како ми је жао... Чула сам све о теби и желим ти сваку срећу. Како си ти храбра. Имаш моју подршку..." Мрш бре. 

Да ли је уопште могуће искулирати такве вести и остати прибран?

Да.

Како је могуће да се то уради?

Окренути тему на неки други трач.

Псовање - саблазан. Жмурење или акција?

Деси се да сигурно бар једном дневно присуствујете некој свађи, не дај Боже тучи, или "барем" псовању. Често смо и ми сами не само посматрачи већ и несретни актери ових прича.

Узмимо премису да смо толико оБожени да нам уши пара ма какво помињање Бога, које није Његово слављење, величање, похвала...

Поготово смо ми кршћани прилично осетљиви на ово, а ови други - некршћани су баш као по команди толико изверзирани у Божијем вређању и спомињању узалудном Његовог имена. Нисмо ни ми цвећке, али узмимо опет неку претпоставку да смо у некој од својих "светитељских" фаза, када се понашамо у складу са својом кршћанском вером.

Шта чинимо када чујемо псоваче? Шта је кршћански?

Акција или жмурење? И да ли је жмурење увек жмурење?

Да ли хришћанска пасивност има у себи елементе заправо херојства.

Покушаћу да на основу неких сећања и идеја које ми падају на ум, дам неки одговор (у ствари више размишљање о овоме).

Страх? Да ли то може бити разлог неке пасивности и нереаговања на псоваче, насилнике и остале људе који не виде?

Може наравно.

Да ли је онда таква пасивност исправна? Мислим да није.

Нереаговање због смирења и трпљења ради Њега? Да.

Може и то бити разлог пасивности.

Да ли је онда таква пасивност исправна? Мислим да јесте.

Жмурење и ћутање због незнања шта и како? Мислим да је ово најчешћи разлог зашто се акција не догоди. И овај запис у блогу је посвећен управо том мотиву. Шта урадити? Не знам, па је најбоље да ћутим. Тај рад.

У свим овим могућим ситуацијама, споља гледано учесник изгледа исто. А шта је њему у души зна само Бог.

Сетим се чувених житија у којима су описана страдања првих хришћана. Нико од њих није реаговао, а живот им је био угрожен. Господ је чак рекао крвницима, да не знају шта чине, и Опростио им је.

Ни сво ово писање и размишљање ми није дало одговор, али бих ипак остао при томе да се ћути али да се ћути гласно. Молитвом у себи.