Неко би рекао да то нешто значи, али сам сигуран да нема никакве везе.
Јутрос сам устао у седам сати, наравно пре тога се котрљајући и истежући по кревету неко време. Урадио сет вежби, обукао и кренуо у цркву. Било је око седам и четрдесет. Пита ме мајка: "Где ћеш?", а ја јој кажем "У цркву, где би друго!".
- "Па колико је сати, рано ти је.", и сконтам да сам поранио сат времена. Е сад зашто сам кренуо тако рано, не знам, али ми је то послужило као шлагворт за размишљање о кашњењу.
Од оних сам особа које ретко негде стигну раније. Волим да стигнем тачно на време, и имам заиста прилично добру организацију што се тиче тога. Готово никад ме гужва у саобраћају и сви други текући проблеми, не спречавају да ако негде треба да стигнем у 10, ја тада заиста и стигнем. Пет минута тамо-вамо, што не сматрам ни ранијим, нити каснијим доласком. Чак и на путовања, на која је веома битно стићи на време, ја искалкулишем да стигнем тачно када треба.
Да ли је то неко моје шкртарење са временом, не верујем, јер га и те како знам губити ко да сам господар времена, а не бедни роб којем сваког секунда цури песак његовог живота.
Чекања. Да, умем и те како некога да чекам, јер колико год ја био организован и тачан, други не мора имати такве карактеристике. Чекам некада петнеаетак минута, што је по мени сасвим у реду, кад тај неко назове и каже да касни и да ће каснити још који минут. Е ти "још минути" ми постану онда као вечност. Мислим да не би били када ти које очекујем, не би назвали. И онда сам помало, али само помало, фрустриран и почиње оно шеткање око места састанка. Наравно када дотична особа стигне, све се заборавља и то време проведено у чекању ништа ми не значи. Бар је послужило за размишљање или бројање стубића, плочица, или чега већ што се налази на том месту.
--------------
Пада киша, и осећам се помало као у Лондону, и ако тамо нисам био, бар претпостављам по причи да је слично. Ово наше поднебље је баш претерано по мом укусу, у том неком кишном периоду. То у многоме скраћује могућност за боравак напољу и ствара од нас седаче по кућама, лежаче по креветима и кућне мољце. Када је врућина, не излазиш јер је припека, када је снежина, не излазиш јер је хладно, влажно. Кад је киша, не излазиш да не покиснеш. Е па та киша је најблажи облик временске непогоде, и ја ћу баш да изађем. Сећам се да када сам бивао у иностранству, често је падала киша. И то ми није нимало сметало да уживам у новим пределима и да боравим напољу. Нећу ваљда тамо губити време по хотелским собама. Добро није да није сметала киша, али шта је ту је.
---------------
Нема коментара:
Постави коментар