Данас су ми се прилично смењивала осећања радости и оног другог, које не бих назвао баш тугом, али ето да је назовемо озбиљношћу у недостатку можда боље речи.
Лекар. Увек је то по некој присили и морању. Одлазак на прегледе, дрндање по амбулантама и болницама. Тешко је под свом том пресијом остати миран. Онда сусрети са лекарима, који могу да ти удахну нови живот, као да пре тога није ушао готово мртав човек. Такве су ми се ствари дешавале одјутрос.
Одлазак на посао па опет промена осећања. Оран и чио завршио уобичајене активности и затим сазнао пред крај посла да је драга колегиница која је већ дуже била болесна, преминула. Сад нисам ја у фазону туге када се деси смрт. Верујем у живот који је вечни и у милост Божију, али ето ипак не могу ни да скачем од радости. Просто нека свечана озбиљност ми тада преовлада.
Долазак кући. Предиван ручак који сам направио и који радо спремам у последње време. Парадајиз чорба. Дремка која ме ухватила након 10-так минута гледања Симпсонових и окрепљујући сан.
Позив на телефон од драге пријатељице коју нисам дуго чуо. Повод је била смрт колегинице коју сам раније поменуо, али без обзира, тај познати глас који нисам дуго чуо, ми је био окрепљење.
Пријатно вече са пријатељем у комшилуку и занимљиво видео дружење са богословима из Призрена, су ми заокружили дан. Бежим у крпе, да узмем неку књигицу и опет дремка.
Имам мир у срцу.
Нема коментара:
Постави коментар