Звезда, Звезда

Ударио сам по неким озбиљнијим и животнијим темама у последње време, па реко ајде мало да размрдам вијуге уз неку лаганицу.

Лаганица су наравно неке необавезније али опет исто важне ствари. Фудбал. Кад кажем фудбал, мислим Црвена Звезда. 

Нисам ја сад неки навијач, како бих и могао бити. Не стоји ми више да се гурам са клинцима и да хулиганишем. Заправо хулиганство никад није ни било у оптицају, сем у мислима. Моје навијање се свело на то да пратим резултате и погледам неку уткамицу уживо или на ТВ. Да читам вести из вољеног клуба, а вести ко да су са ратишта.

Наравно ради се о сукобу Човић-Џајић који је додатно наштетио клубу, али је донео и низ пошалица у народу. Партизановци прозивају, што је сасвим у реду, јер би ми вероватно и више прозивали да је код њих неки скандал.

Иначе да напоменем да уопште нисам анти-партизановац, и ако сам звездаш. У принципу не пратим збивања у њиховом клубу, али немам ништа ни против било кога из тог клуба. И ако је ова земља мала, има места и за Звезду и за Партизан, а волео бих и за још неки већи клуб.  Чисто да буде интересантније. 

Да се вратим на Човића и Џају. Мислим да је Џаја сувише полетео и да мисли да је недодирљив. Наравно да је Џаја у срцу свакога звездаша, али могуће да неки бајпас на том срцу треба да се уради.  Човић је опет класичан кадровик, али и радник са резултатима. Није као фаца толико омиљен, али је важан шраф. 

Опет се мислим да је боље што у звезди шефују по старим комунистичким принципима. Састанчења, бордови директора, и друго што ме везује за бивши систем, него да је Звезду купио неки тајкун. Мислим да ми тада Звезда не би толико значила. 

Да се разумемо, ни Човић, ни Џаја нису незамењиви, али је само питање да ли ико хоће да седне у столицу која се стално љуља, а нон стоп је изложена погледима и гласинама. Био би ред више да се консолидујемо. Није све ни у самом фудбалском тиму. Ако се љуља на броду, ни посада не може да испуњава задатке како ваља. А у клубу се љуља поодавно. Отприлике од када нема ни титуле. 

Ма биће боље. Црћи ће и комшији крава.

Људи. И ја сам човек.

Баш смо нешто затајили као врста. Немам тмурне мисли, али имам тмурна сећања, што му дође можда и исто. 

Зашто верујем у Бога?

Па нећу ваљда у човека. Људи су ме увек издавали, и увек сам ја издавао друге. Кад кажем људи мислим и на себе. Нисам ништа бољи од других. 

Ни најсавршенија и најидеалнија љубав или најлепше пријатељство, нису никад имали ослонац. Зато што једини ослонац по мени може да буде ако та љубав и пријатељство буду грађени на темељу Исусовом. А углавном колико год ми били верници или призивали Бога, у љубави и пријатељству више призивамо човека. Тог кога волимо или који воли нас. Бога призивамо када нам је лоше. Зашто смо бре толико самодовољни и мислимо да можемо сами?

Чини ми се да се хиљаду пута преваримо и разочарамо у некога или тај у нас, и опет какви смо, следећи пут ћемо да дамо руку човеку а не Богу. Преварен сам, превари ме опет. Мрзиш ме, мрзи ме и даље. Тражимо тежи, а лакши пут, да све препустимо Богу одбацујемо. 

Понавља се увек она прича истим људима. Добре жене се закаче за неког манијака, добри момци се закаче за неку вештицу. Наивни наседају на трикове лукавих. Излазе из једне приче, а улазе у исту такву. Где је крај. Због чега је склоност код неких ка прављењу истих грешки. 

Е сад ту долази нешто што потврђује да заправо ништа од овога није грешка. 

Колико ми кукамо због неког другог јер нам нешто код њега не одговара, тако исто тај други кука на нас. Кад би гледали увек људе, увек би и нашли разлога за кукање, и зато наш живот и јесте углавном цео у кукању. 

Бог се јавио и дошао да би рекао, да можемо једни са другима ма какви били. Ако је он међу нама и јагње и вук ће се радовати једно другом. Ако Он није ту, вук ће заклати јагње. 

Боже дођи међу нас.

О лепотицама и лепотанима (тај сам)

Да дам допринос овој теми о којој сте бар сто пута чули или читали. Прочитајте и стопрви. 

Инспирација за данашњи блог ми је сећање на недавни боравак Монике Белучи у Србији. Она није лепа, она је прекрасна. Сан милиона мушкараца, а вероватно и милиона жена. Њена естетска лепота надахњује чак и духовно многе љубитеље уметности,  јер на њој се баш види да јој није ништа ускраћено и да јој је све по мери дато. 

Покушавам да нађем неки пандан међу мушким светом, и просто ми не иде. Али да бих задовољио и женске читаоце, нека одаберу било које име из булеварске штампе. Џони Деп, Бред Пит, Леонардо Ди Каприо, Невероватни Влада... кога год. Све су то фаце. Бар тако тврде естрадни новинари и папараци, а потврђују и распродате биоскопске сале. 

Наравно да и око нас у окружењу има оваквих лепотица и лепотана. Можда чак и лепших. Није можда, него има сигурно лепших. Ове горе сам навео само као пример неког опште прихваћеног мерила за естетску лепоту. 

Упознате ви неку такву или таквог. Заљубљивање на први поглед наравно. Шта онда? Да ли се уплашите и одустанете или наваљујете? Да ли је та лепота заправо мач са две оштрице?

Мислим да када се ради о заиста тако великим лепотицама и лепотанима, то може бити проблем у вези. Колико год се трудили да ускладите физичко и духовно, увек ће преовлађивати ово физичко. Људи смо. Бар док смо иоле млади. 

За мене идеал женске лепоте су оне наше слатке мале. Не лепотице, него слаткиши. Не разбијачице са модних писти и са црвених тепиха, него симпатичне комшинице које су апотекарке, продавачице, студентикиње, супленткиње, кројачице... обичан свет. Такве жене су ме окруживале и са таквима сам био. Није да нека глумица, певачица или манекенка, не би пријала мојој сујети, али не знам шта бих са таквима. Да их шетам по граду и држим у излогу.

Могуће да жене гледају то све сасвим различито. Запраов сигуран сам да им лепота и не игра толико битну улогу колико је то мушкарцима важно. Женама је битнија нека сигурност него да паре очи. Што би рекли, стоје с две ноге на земљи. 

Писаћу ја још о овоме. За сада ћу стати.

Мало рекреације за момчиће

Данас сам са Жељком и Бамбијем ишао у локални центар за разоноду, и ударали смо по билијару а касније и по стоном тенису. 

Веома ми је пријало и могу рећи да бих радо поновио такав излазак. 

Прво смо се бацили на билијар. Ту игру нисам практиковао четири године. Последњи пут је то било у хотелу где сам био на одмору. Пре тога опет ко зна када. За обично рекреативно чукање у кугле са оним дугачким штапом то може и бити довољно, јер не сматрам билијар неком великом мудрошћу. Мало концентрације и вештине која се стиче праксом, и рупе се за час напуне са куглама. И ако се приказује у оквиру спортских емисија, билијар никако не могу сматрати спортом, већ пријатном разонодом и забавом. Да бар пустиш неку грашку зноја, па да му и признам спортску димензију, овако не. Као и шах, пикадо и сличне вештине. 

У билијару сам био најлошији. Од три партије које сам играо, све три сам изгуибо, али сам у последњој био врло близу победе и видео се мој напредак. Кад бих сутра играо поново, вероватно бих успео и да победим. 

 

Кад смо прешли након билијара на стони тенис ту је било много занимљивије. Прво зато што је то заиста спорт. Врло брзо смо били ознојени. Динамика играња је велика, и партије се брже завршавају него на билијару, што омогућава у оквиру плаћеног термина више одиграних мечева. Ту сам успео и да побеђујем, што ми је пријало. Атмосфера је била како и доличи пријатељима. Спортска, ривалска, али уједно и опуштена. 

Након нашег спортског поподнева, прошетали смо градом и уживали у погледу на реку. Изгледа да ме је тек сада стигао умор. Да завршим овај блог, па одох да лалам.

Опраштање

Говорио бих мало о опраштању. Али не оном опраштању "непријатељима" нашим, нити о опраштању због љубави коју имамо према човеку и човечанству, према Богу.

Говорио бих о опраштању према самом себи.

Мислим да је то главни кључ свих опраштања.

Опростити другоме је можда и много лакше него опростити себи. Опростити себи на својим грешкама. Опростити себи због тога што док не опростимо себи, прошлост нас држи својим нитима.

Сетите се својих грешака из прошлости. Оне увек у вама створе неку киселину у желуцу или бар мрштење лица. Те грешке су вас коштале можда и живота. Због тих грешака, ваш живот је отишао у другом правцу. И то не тамо где сте ви желели да идете.

Урадите то због себе. Опростите себи на тим грешкама. Немате ви ништа од тих тужних фаца и чирева у желуцу. Ви живите сада, и то што је било је било. Нека прошлост не обликује ваш живот, већ искључиво садашњост. Сваки дан има своје бреме, и нема потребе старе товаре који су већ изношени, поново стављати себи на леђа.

Размислите. Бар толико.

Очајање

Вечерас ми кроз главу пролазе мисли о очајању и опраштању. Инспирацију сам добио док сам сапуњао руке у купатилу. Нема никакве везе са темом, али ми је згодно да поменем.

Очајање. Има она хришћанска о томе како не треба да очајавамо. Хајде да то мало разрадим. Размишљам како ли људи уопште могу да се дигну. Много смо бре погани. Ваљда се ради о савести то јест некој врсти самосвести и волења самог себе, кад уопште ходамо уздигнуте главе. Не верујем да је то код већине због неког религијског разлога. 

Знате оно, урадите нешто веома лоше. Не мора ни веома лоше, нек буде само лоше. Колико вас мучи савест и да ли вас уопште мучи? Да ли правдате то своје дело? Ако су одговори да вас не мучи савест и да увек правдате себе, онда прексочите овај блог и идите у фризерски салон. Ако вас савест мучи и ако кривите себе, хајде да наставимо. 

У реду. У тоталном сте бедаку. Посвађали сте се са неким, неком сте начинило зло, оговарали сте некога, украли сте нешто, радили сте о глави некоме, уживали сте у перверзном сексу... (добро то бих искључио :) )... И шта сад? Кроз главу вам пролазе мисли како сте лоши, али ипак пре тог вашег самосажаљевања преовлађује мисао да ће вас други људи осудити. Рећи, "ено оног што је то и то. Срам га било!". Ви заправо патите не због самоосуђивања већ због осуђивања које ћете претрпети од других. Ако је то случај прескочите опет овај блог и идите на фитнес. 

Ако је ипак сва бол која се у вама гомила а последица је неког вашег поступка. довела до тога да само у себи видите кривицу, онда је то сјајно. Али само до неке тачке. Сјајно је до оног тренутка кад не почнете да због тог очајавате и да се шибате по леђима. Сјајно је док можете да устанете после тога и да до следећег почињеног "злочина" ходате усправне главе. Поента и јесте да вам се глава обори и да не парате увек носом облаке, већ да та глава пољуби некад и прах од којег је настала. 

Мало доле па горе, то је живот наш. Мислим да га не можемо живети нон стоп само горе, јер ипак смо ми људи. Савршени али толико наопаки својевољно, да нам ти падови дођу као враћање у реалност. Јер реалност није ни горе ни доле. Реалност је негде на пола пута од тренутка када паднемо па док се дигнемо. 

Не очајавајмо. Дигнимо се. 

Не летимо. Паднимо. 

Не остајмо доле.

Таленти и шта ако их не користимо?

Идеју за писање овог блога дало ми је тек завршено такмичење Први глас Србије, у којем је победила сјајна певачица Мирна Радуловић. За  то такмичење се пријавило преко хиљаду такмичара од којих су они најбољи остали за крај, и остало је упамћено 4-5 који су заиста сјајни, остали ће свакако пасти у заборав или ће певушити по кафићима и клубовима. 

Размишљам како су се на такмичење пријавили само најхрабрији, а како неки који можда су и много бољи у том послу, нису желели. Већина солидних, а не и најбољих који су се такмичили, свесни су оног што могу и дошли су због бесплатне рекламе. Да се промовишу и појаве на телевизији. Да тако мало шири круг људи чује за њих и понуди им посао по сплавовима и већим дискотекама. 

У Првом гласу Србије навијао сам за Невену Божовић, која је и ушла у финале, али ни победа Мирне Радуловић није незаслужена, мада сам имао утисак да народ више воли Невену. 

Толико о Првом гласу. Сада ће све то да ми послужи као шлагворт да пишем о талентима. Значи не само таленти у музици, већ и у било ком другом виду уметничког деловања. Што да се ограничим на уметничко? Све што човек ствара и како се изражава може бити производ његовог талента. Неко је надарен да хвата рибу и да ради са мрежама, неко да буде вешт у прављењу неких одливака. Све су то таленти. Многе се ствари могу научити, те тако и неки диригент може да научи да рибари или да прави одливке, као и рибар да диригује, али је одлика талента да човек има склоности ка нечему и да то нешто воли. 

Џабе диригенту знање да рибари или да прави одливке, ако га то убија у појам. Или џабе рибару да зна музичку партитуру и да диригује, ако човек воли да слуша Лепу Брену, а класика га смара невиђено. 

Шта је прави смер у искоришћавању својих талената и како открити који таленат имамо?

Таленат мора да буде стваралачка радња. Можемо ми волети да чинимо пуно тога, али тиме ништа не стварамо, већ углавном угађамо себи. Волим ја да читам књиге, волим да пецам, да пливам у води, да летим авионом,... али то нису таленти. Имам срећу да свој посао који радим волим. Радим га врло успешно и још за то добијам паре то јест плату. Не желим да станем на тој ствари која ми је дошла сама по себи, већ желим да истражим још поља у којима бих могао да допринесем и себи и другима. 

Можда је то баш ово писакарање. Не сматрам да сам нарочито успешан у томе, али знам да волим да куцкам и по екрану бацам своје мисли. Ако неко то још воли да чита, вероваћу да је то још један од мојих талената. 

Преношење знања је један леп таленат. То не може заиста свако. Не мислим на преношење знања из школе. Наставници су за то плаћени, и то није за свакога, али оно што мислим да јесте, то је преношење знања о свакодевним делатностима. Нека надарена домаћица ће да помогне људима својим саветима о прању тепиха, чишћењу буђи са машине, прављењу торте...

Неки електричар ће да помогне саветом како поправити грамофон или заменити утичницу. 

Знам да ја у преношењу неких својих вештина и знања нисам баш добар. Често се нервирам и то утиче на то да не могу баш добро да пренесем оно што желим. Не иде ми у главу да неко не може да усвоји неке обичне механичке радње, а ствар је више у мом стрпљењу као мајистора, него у стрпљењу неког назовимо га шегрта. Јер он ће постати успешан после много покушаја, али ће те покушаје пре усвојити ако му мајистор буде указивао пажњу на грешке, а не ако се буде драо на њега или чупао косу. Бојим се да сам ја више оваква врста мајистора, и стога преношење знања и не сматрам неким својим талентом. Поред тога и не волим то да радим. Можда бих могао да напишем неки приручник и да тако допринесем нечијем знању, али да непосредно некога учим нешто, то ми тешко заиста пада. 

Таленат. Таленат мора заиста бити на корист. Не само оног ко је талентован, већ и општу корист. 

Овим писањем сам у себи пробудио и нека друга питања, али о томе ћу размислити па можда написати неки други блог. За сада о талентима толико.

Чича свака ти част

Данас на свечаном ручку, за славу Свети Јован, седео сам поред једног чиче. Чича има преко 80 година, и задњих 20 година колико га знам увек је био болешљив. Нејак телом, у причи често брљив, али бескрајно симпатичан и драг.

Чича је увек ударао по алкохолу и цигаретама. Колико год био нејак, имао је увек снаге да срче ракиштину и да издувани бар паклицу ако не и више. Удари њега у главу ракиштина, није да не удари, закашље се некад од цигарета, али чича гура ли гура. Једва иде али иде.

Многи млађи су отишли са ове животне сцене и поред "здравог живота". Однео их живот. Срчке, канцери, полне болешчине, психозе. Џабе што човек једе салату путерицу, и маже сојину паштету на леба, кад се стресира.

Ове чиче које су нам хвала Богу још живе, и данас показују зашто су тако дуговечни. Има алкохола, има цигарета, има кркања масти и меса, али исто тако има и рада, али нема нервозе. Због нервозе се поразбољевасмо.

Заиста, да су још водили тај "здрав живот" били би ко они старци са Кавказа од сто лета. Мада кад боље размислим, што ће икоме сто лета?

На оном свету 2

Да наставим у сличном тону као у претходном блогу. Размишљање о оном свету и о тео-бајкама и пророчанствима.

Данас бих изнео нека размишљања, свакако не и коначне судове, о такозваном Армагедону, то јест Судњем дану.

Чврсто верујем у такав догађај, али он за мене није апокалиптична визија разореног света, у којем харају болести, беда, смрт.

Та битка која ће се водити између небеских Сила и демона на челу са својим господарем, мислим да неће бити видљива нашем људском оку. Наравно уколико та битка буде била  за нашег смртног живота. Склон сам томе да верујем да ће битка бити видљива само духовно чистим и свесним људима, као и људима са неким поремећајима на жалост, који им омогућавају да буду изван винкле и виде оно што је другима немогуће.

Знаци те битке ће бити видљиви и осталим људима, тако што ће се многе промене дешавати. Неки људи који су у власти непомјаника, чиниће све да наштете људима, и то ће бити можда преко неких грозних ратова, али исто тако виљиви знак победе Небеских Сила, биће сређивање односа међу људима и напредак у сваком могућем смислу. Престаће борбе, напредоваће медицина и екологија. Људи се неће разводити и свима ће бити јасно да је на Земљи Бог.

У разговору са једним другаром, који је склон као и ја неком протестантском и својевољном православном размишљању, он ми је рекао да је слична размишљања имао и Његош. Касније сам покушао на интернету да нађем нешто о Његошевим размишљањима о Судњем дану, али нисам успео, тако да не знам да ли је то тачно. Могуће да јесте, јер је Његош дефинитивно био владика ван сваке уобичајене форме. 

Како било да било, Господ ће доћи.

На оном свету 1

Размишљам о својим љубавима и о оном свету на којем ћемо сви једном бити. Неко тамо, неко вамо, али овде више не. Филмови нам пружају лажну и романтичну слику чак и тог света, бар што се тиче љубави између мушкарца и жене. Знате ону слику, како двоје дивних људи који су се волели и били срећни на Земљи, настављају и тамо да се воле и да буду заједно. Само што нису више телесни, него етерични. 

Променио сам више партнерки и волео сам више пута у свом животу, као и све моје љубави уосталом. Нити сам им ја био једини, нити су само мене волеле. И ниједна ми није била потаман, и не верујем да ће иједна и бити. Увек нешто не одговара, али то је тако нормално. Савршена жена или мушкарац би били занимљиви можда првих пар месеци, после би били обичне играчке. 

Како онда на Небу да буде добро са њима? Нити ће нека од њих бити искључиво моја тамо (ако Бог нас насели у те крајеве) нити ће владати такви односи. Једина љубав коју ћемо једни према другима пројављивати јесте она која ће бити кроз љубав према Богу. Тада ћемо схватити колико је ова наша љубав на земљи, ма колико се ми клели у њу, писали о њој песме и романе, заправо несавршена и тек трачак оне истинске љубави.

Покушавам да замислим уопште односе на оном свету и никако ми другачије не може изгледати него као башта пуна цвећа које расте измешано. Можда је болно сада размишљати на тај начин, сада када смо везани за своје најмилије. Како је могуће помислити да моја деца, жена, моји родитељи, моја родбина и сви моји најмилији тада неће бити ништа друго него цвеће које ће расти заједно у башти са осталим дивним цветовима. Опет и тако "раздвојени" и помешани са осталима, ми ћемо се волети више него што сада можемо и да замислимо. Зато што ћемо тада кроз Бога пројављивати ту своју љубав. 

Сада смо ми сви ма колико се међусобно волели, исувише велики индивидуалци и свако је на своју кривину насађен. Везују нас доста неке телесне страсти или физичке потребе, о каквима је бесмислено и размишљати на ономе свету. 

Како год да било, ово моје размишљање је само покушај да уопште и кажем коју реч о томе, а не да дам неку конкретну констатацију. Како могу ишта и знати о томе, сем само размишљати о томе. Битно је само да се не везујем за те мисли и да ми оне не буду водиља. Како год да буде, све је Божије.

Манијакалне мисли

Заиста би ми било тешко када бих сазнао да остали људи немају фикс идеје, перверзне мисли и лудило у глави. Али како сам одавно апсолвирао да су сви људи исти, сумњам да постоји уздржање.

Мени често неке погане мисли трују психу. На тај начин и тело, јер ватра у телу од таквих мисли настане. Одмах осетим како се жуч излива, тело грчи, а лице мршти. То буду увек неке толико апстрактне мисли које су врло тешко оствариве у животу, али су могуће. Своде се на однос са блиским или мање блиским особама.

Мени помаже помисао на Бога и то одмах такве мисли отера или их заустави. Мислим и да није страшно што човек вероватно цео живот ће се борити са тиме. Јер када не би тога било, бојим се да би се много погордили а на тај начин и завршили свој духовни пут. Неки и заувек.

Чини ми се да такве мисли најчешће долазе управо у тренуцима доколице или нерада.  Нису залуд велики духовници, своје тело упрезали радом.

Шта то Исак има против Џолета (као да то Џолета баш брига!)

У претходној поруци сам коментарисао лик и дело једне од јавних личности у Србији, па да наставим у том смеру.

Овај пут ми је на памет пао Џоле. Моја омиљена омражена личност. Кад бирам да неког не волем онда бирам њега. Народњаке не рачунам. Одвише су смешни да би их коментарисао.

Прича се да према Џолету нема средине. Волеш га или не волеш. И то је за Џолета добро. Значи да оставља утисак и да му је траг дубок. 

Џолета сам много волео. Кад сам био мали и кад је Џоле био мали. Онда је Џоле полетео а ја сам одрастао и постао још мањи, и ту се створио негде јаз.

Баш брига Џолета што га неки јеша не воле, али јешу је брига што не воле Џолета јер би хтео да га воле.

О стваралаштву Ђ.Б. је излишно причати. Он је више него остварен и признат, тако да не бих ни смео да га оспоравам у том правцу. Неке његове песме волем, друге мало мање, треће не волем уопште, али у принципу Ђ.Б. је донео заиста пуно музичкој сцени, ма колико као певач био скроман, као аутор је велики.

Књижевно није признат, мада сам са великом страшћу и осмехом читао његова прозна дела. 

Шта је дакле то што од Ђ.Б. прави моју омражену јавну личност. 

1. Ђ.Б. је циничан а не ироничан.

2. Ђ.Б. сматра да је позван да исправља криву Дрину, и у својим покушајима је само још више криви.

3. Ђ.Б. се понаша као лидер секте, а његови обожаваоци су попут овчица испраног ума. 

4. Ђ.Б. је од распеваног и ведрог лале, постао надрндани војвођанер.

5. Ђ.Б. је исувише важан да би о њему могло да се шути.

Пуно жеље за здравље, срећу, у породици и послу, желим Џолету, и да се више бави музиком, а мање осталим стварима. 

Од јавних личности у кош са Џолетом стављам и Г.Т. али је она доста млађа, а и женско је, да бих износио зашто је нешто не готивим. Г.Т. још више брига што је на Исаковој бан листи. 

Куста

Куста је иделан за коментарисање. Успешан је у много видова културно-уметничког живота, друштвено је ангажован, породично остварен, а опет тешко да је некоме идол. 

Чак и људи који га изузетно цене и воле, нису за њега везани на начин на који се обожаваоци везују за свог идола.

Кусту сам срео више пута у Херцег Новом. Трчао је по шеталишту Пет даница (мислим да се тако зове онај пут поред мора, који води од Игала до Мељина). Рута му је била Шквер-Мељине и назад, колико сам приметио. Физичком појавом ме је импресионирао, јер је ипак човек већ у позним педесетим, који ми је одавао утисак кафанца и боема, склоног пре вискију и томпусима, него кондиционирању. Међутим није тако баш. Сасвим здраво изгледа и у доброј је форми. 

Повод да пишем о Кусти је почетак филмског фестивала Кустендроф, на Мокрој Гори, под патронатом самог уметника. Веома занимљив фестивал, који као да је симбиозна неког српског народног сабора и филмске смотре на коју долазе само заиста уметнички остварени филмски ствараоци. Мало је то мени далеко и не знам ни како бих уопште могао и да будем део тог фестивала, али на основу текстова и клипова са јутјуба, оно што сам видео ми се веома допада. Кад бих правио свој фестивал, то би било нешто налик Кустендорфу. Али што бих то радио, када се Куста побрине да наши снови постану јава. Нама остаје само да му кажемо "Хвала профо", јер сам сигуран да нешто баш и не воли тапшање по рамену. 

Није толико пуно филмова ни снимио или глумио у њима, да се то не би могло испратити. Оно што ми се свиђа јесте, да је сваки другачији, али са његовим посебним печатом. Највише личе један на други његови рани "Доли Бел" и "Отац". Као и каснији "Црна мачка" и "Завет". Оно што је можда пропустио да каже у претходном филму, рекао је у наредном. "Перхан", "Аризона" и "Подземље" су дивни експерименти који су Емировој галаксији подарили још пар сазвежђа. 

Његови глумачки домети нису толико упечатљиви колико редитељски, али се осећа једна опуштеност и упечатљивост, као у руском филму у којем Куста глуми кртицу из редова КГБ.

Можда још већи утицај на јавност у бившој Југославији, Куста има одскоро и са својом књигом и интервјуима који се могу погледати на интернету. У њима обично коментарише збивања из историје или уобичајене дневно-политичке вести. Захвалан је као гост у сличним емисијама, јер је дескриптиван на један народан начин а не академски. 

Надам се да ће се ускоро латити опет камере и снимити пар филмова који ће остати као наслеђе српске културе.  

Хвала профо.

Муслимани и ја

Много се пише о муслиманима, као о претњи Западу. Наводе се бројке и чини се да су муслимани нашли један много перфиднији и "благословенији" начин да освоје Свет. Не уз помоћ оружија, већ простом репродукцијом. Хришћани се нешто баш и не размножавају, а муслиманима баш иде с тиме.

Али ајде да не причам о муслиманима, како је то уобичајено у штампи, у разговорима, да их називам сектом, терористима, или неким другим унижавајућим изразом, већ да опишем нека своја искуства.

Не знам да ли је уопште могуће уопштавати неки народ или припаднике неке верске заједнице, јер је сваки човек индивидуа сама по себи. Оно што хоћу рећи јесте да сви муслимани које сам упознао лично, а то су углавном били муслимани из Босне и Херцеговине, можда и нису били баш муслимани у строгом смислу те речи, али су сви одреда били добри људи. Љубазни, можда некад и предосадни у том свом снисхођењу, али заиста људи који су деловали као неки седатив. Можда је ствар у начину на који причају, јер из Босне људи, углавном отежу. Дугачке су им реченице и описне. Кад о нечему причају просто можеш да замислиш слику.  Опет умеју да буду веома повучени и да буду шкрти у речима, мада та њихова повученост говори и више него речи. 

О исламу знам доста тога, као и о хришћанству. Не знам да ли је то нека чудна мешавина, али често људи који су баш много у вери, на начин да су и теолози (исламски или хришћански) или да су практиканти вере, буду заиста неки одбијајући фактор. Оно што сам нашао највише да ме одбија од ислама, јесу заправо неки муслимани који и ако учени Курану и суни, нису научени животу. Тако и многи попови и хришћани. Научени да тумаче реч Јеванђеља, или да буду ревносни у постовима и молтиви, а опет су тако далеко од Бога. Оно најлепше из ислама и хришћанства, показује се на обичном свету, у обичним ситуацијама у свакодневном животу.

Као слику уз овај мали запис, ставио сам неку децу муслимане. Зар се може мрзети или осуђивати неко ко има 5 година. Не може, јер деца немају греха. Тако и одрасли. Можда имају греха, али су у суштини и они деца. 

И сав народ је на Свету тако добар и тако исти. Колико се год трудили да неког не волимо, много ће више бити разлога да га волимо.

Поуке у свакој речи, погледу

Кад се човек нађе на неким животним прелазима, поразима, успонима, уопште на животној раскрсници, налази се у посебном стању. Много више ради његова интуитивна страна и она психолошка страна, која није толико заступљена у уобичајеном животном току.

Мени је данас такав дан. У свему видим неку поуку. У погледу странца на улици, неко назначење и пророштво. У прочитаном тексту, сазнање које није раније допирало до мене. Доживљавам цео Свет као ризницу знања. Све оно поред чега бих раније прошао, сада посматрам као неку животну лекцију. Чак и у тако баналним стварима као што су речи са ТВ екрана. 

Серија коју сам гледао бар шест пута од почетка до краја, и која је за мене била пре свега извор забаве, вечерас је постала извор мудрости. Ради се о "Грлом у јагоде", култној серији из 70-тих која говори о одрастању младих у 60-тим годинама прошлог века. Случајно сам видео клип на јутјубу и рекох ајде да се подсетим једне од омиљених епизода, када главни јунак Бане, бежи од куће у бели свет. 

Реплике попут: 

Дуле Тица: "Ми смо овде што морамо, ти не мораш. То од чега бежиш, од тог се не бежи. То се побеђује"

Бакица: "Госпођа је у праву. Ди вам је младост кукавице једне. Срам вас било." и многе друге.

Да су причали само "Добар дан", "до виђења", тако се осећам, да би и у томе видео неку поруку и поуку.

Али најлепши осећај од свега је што ми осмех не силази са лица. Милошћу Божијом, како сматрам, посматрам највеће животне недаће као начин да сазрим и да их уз помоћ осмеха и осећаја љубави и среће, пребродим.

Тај осећај је највише због мисли да је свака брига и пораз у животу, тако небитан. Крај нам је тако известан и може се десити сваког трена, тако да мисао о смрти, ма колико то деловало бизарно и чудно, доноси заправо истинско задовољство живљења. 

Помислите у себи "Сутра ћу умрети", или још боље "смрт ће стићи сваки час". Ужас. Како нормална особа и може да помисли тако нешто? Међутим ма колико шокантна била та мисао, осмех ће је разорити и отерати страх. Дати пун смисао животу и посматрање свега кроз призму љубави. Спознају о свакој људској особини, мани и врлини. Спознају о Божанској љубави и пре свега милости. Квалитет живота какав раније нисте искусили.

Можда је све ово за вас неко секаташко трабуњање, можда делиријум неког алкохоличара, или просто шизење неког фрика који записује своја размишљања, болесна до бола. 

Мислим да је најбоље у свему баш то. Видети различитост и прихватити је. Некада нам пријају бајке, некада психотична трабуњања, некад сушти реализам. И све нам то помаже да будемо бољи а никако гори.

Бог вам дао сваког добра и љубави.

Чесница

Један од оних обредних Божићних обичаја, био је и ове године некако централни део наше мале породичне прославе. Ломљење чеснице, хлеба који је припремљен нешто богатији, и у који се ставља новчић, за који се верује да ће ономе ко га пронађе у свом парчету хлеба, донети добробит у наступајућој години. 

Мама је сломила руку пре две недеље, па сам око спремања клопе задужен ја. Тако сам направио и ову чесницу, и жали Боже на шта је личила. Нимало неког шмека пекарског, него баш је била онако лепиња класична. Натрпао сам маст, јаје, брашно, воду, квасац, али џабе. Није нешто баш се примила, али битно да је могла да се једе и да је била укусна. Новчић сам ставио умотан у папир па у алу-фолију. Мани ти то што може метални новац који је прешао хиљаде руку, да се опере. Што је сигурно, сигурно је.

Наравно да сам приметио где је новчић и намеравао сам да тај део чеснице, при ломљењу, протурим мами, нека јој бар нешто у животу буде лепо. Последњих десет година, мислим да је отац стално налазио новчић. Ја за последњих 20 година, а памтим заиста, можда сам добио једном или два пута. Баксуз, шта друго рећи.

Мама је добила новчић у свом делу, и био сам детиње срећан, као да сам га ја нашао.

Иначе први дан након поста, јео сам месо, не нешто нарочито, али још га осећам у непцима, и ако је од те хране прошло 12 сати. Али прво сам јео качамак (паленту) са сиром и кајмаком. Месу свака част, али ово је нешто што више волим.

Бадње вече

Да ли је добро или не, али када помислим на Бадње вече, у глави су ми слике из америчких филмова. Те западне традиције у америчким породицама. Качење поклона у чарапе, Свети (Ни)Клаус, ирваси, звончићи, љубљење испод гранчице имеле...

Очигледно сам о хришћанским традицијама, макар оне биле и комерцијалне попут Божића у Сједињеним Државама, највише сазнавао управо тако. Преко филмова. Ти филмови у којима је тематика Бадње вече и Божић, и поред свега, садрже у себи и веома мотивишуће и човечанске поруке љубави, породичних вредности и мира. Управо оно што Божић и треба да загреје у нашим срцима. 

Наша православна (српска) традиција, која се највише огледа у паљењу Бадњака, и ако је вероватно много саборнија и опште хришћанскија, није нешто на шта помислим. То, да ли је паљење Бањака остатак паганског и да ли храстове гранчице и искре из њих исказују суштатство вере, мени није битно. О суштатству вере ћу много пре сазнати из обичне речи "Волим те" или "Опрости" него из џарања по ватри, посипања кукуруза и пијукања деце. 

Опет не желим да оваквим мојим ставом унизим или на било који начин укажем на непотребност тог обредног у православљу. Оно је по мени веома потребно и да га нема, вероватно би отишли у неку другу крајност, која би била слична фундаментализму. 

Суштина која је за мене најбитнија у Бадњацима, и свему што иде уз Бадње вече, како код нас тако и у целом хришћанском свету, јесте у томе што човек заиста осећа атмосферу радосне свечаности. Баш као да се спрема за рођендан неког свог најрођенијег. 

Сретно Бадње вече, Божић "бата".

Христос се роди. 

Опростите сви на свему.

Доручци

Већ извесно време обавезно доручкујем. Или то буде неки намаз (хумус, ајвар, соја, путер...) и кришка хлеба, са чајем. Некад буду неке пахуљице (овсене, ражане...), а када није хришћански пост, онда ми је ипак најдража палента, са разним пуњењима (кајмак углавном и сир).

Интересантно ми је да раније, када обично нисам доручковао пре одласка на посао, дешавало се да до повратка кући, ништа и не једем. Просто немам времена да размишљам о храни, или ако сам баш гладан, онда купим неку Бон Житу, смажем је у пола минуте и то ме држи. 

Међутим сада како редовно доручкујем, на послу сам много више гладан. Обавезно морам да понесем неко воће, јер ме глад већ стигне за два, три сата након доручка.

Све то није утицало на моју тежину, са тим немам проблема, чак сам и мршавији, мада на то утичу и други фактори а не храна. Вежбање на пример.

Јутрос када сам стао на вагу, што уобичавам бар једном или два пута месечно, видео сам да сам достигао неку килажу, коју нисам имао још од војске, а то је било заиста давно. 

Циљ овог писања јесте да вас наведем да размислите о доручку као о нечему што никако не треба прескакати, и да тај доручак по могућству не буде бурек, пециво или нека месина.

Не волим себе док ово пишем, јер делујем самом себи као неки паметњаковић који другима прича како да живе, али не желим да посматрате то тако. Једите шта хоћете и радите шта желите.

Будимпешта

Да са причом о Будимпешти завршим своје подсећање на прошлогодишња путовања, јер после Мађарске нисам нигде више ишао.

У Мађу сам отишао са Жапцем. Ишли смо возом. То путовање возом је прича за себе, и чини да се овог путовања сећам на један посебан начин, јер пре тога возом сам ишао можда пре 10-так година. Стање у Железници какво је, није ми стварало неку жељу за таквим путовањем, али ето негде смо Жабац и ја преломили и купили карте. 

Путовали смо тачно 8 сати од Београда до Будимпеште (Келети) и исто толико назад. Нисам веровао да возови могу да буду толико тачни, поготово што је и царина тркељисала и кочила бар сат времена. Али опет све је било по реду вожње. 

У одласку смо били сами у купеу и углавном смо дремали. Чак нити једном нисам отишао у клозет, а то је између осталог био још један од разлога за путовање возом. Могућност да се шеткам и устанем кад хоћу, као и да идем у ве це. Нити сам се шеткао нешто посебно, а ето ни ве-це ме није зазивао. 

У Будимпешти смо били у 6 сати изјутра и до 9 нисмо конкретно ништа могли ни да урадимо, јер ништа и не ради до тих сати. То време смо искористили да се маскимално прошетамо кроз Ракоци улицу која води од Железничке станице, па до Дунава и која је на неки начин жила куцавица овога града. Бирали смо хостеле којих је највише управо у Ракоци улици. 

Сам град је мени прилично познат, јер сам више пута био у Будимпешти, али увек је она згодна,  за један леп одмор и шетњу. Увек нешто ново откријем или пробам од клопе. 

Жабац раније није био у Будимпешти па сам му био нека врста туристичког водича. Возикали смо се метроом, шетали Будимом и Пештом, Маргет Сигетом, фоткали, радили у принципу све оно што може класичан туриста да ради. 

Имали смо ми ту неких необичних сусрета, као што је када нам је пришла курва и понудила нешто из асортимана својих услуга, али ми смо туристи а не секс-туристи, па је тужног лица нас оставила на миру. Тај сусрет је био у Ваци улици, која је пандан нашој Кнез Михајловој. 

Нисмо ништа посебно куповали јер нам то није ни била намера, али се опет потрошило око 50-так еврића на клопу, пиће, и ситнице. 

При повратку, купе је био пун. У њему су седела два млада немца, која су проговорила две-три реченице од тренутка када су ушла, па до Београда када су изашли. Био је један мађар, који је сишао на самој граници, и после је ушао неки суботичанин који студира у Новом Саду. Целој тој шароликој екипи, драж даје, јер Жабац и ја, нисмо уста затварали тих 8 сати пута. Могу мислити како су нас доживљавали остали сапутници, али нама је и био циљ да се шегачимо. Млели смо само тако. Теме су биле од кувања, штрикања, фудбала, трачева, филмова.. ма све смо претресли. Осам сати пута је прошло за час.

Оно као волим те

 

Кажем јој да је волим. Каже она мени. Ма да ли је то могуће и зашто се мени свашта нешто мота по глави? Да ли ми са својим јадним малим и себичним душама, можемо да кажемо да смо особе које воле.  Да ли је то могуће без Бога?

Надам се да јесте, јер иначе о чему би се другом радило ако не о искоришћавању и игрању игара. 

Колико је људи без Бога, заправо сигуран сам да је скоро цео свет без Бога, без обзира што се многи од оних који Му сваки дан узносе молитве или му се клањају, неће сложити са тим.

Оно што ми можемо сами својом вољом, јесте нешто што је јако слично љубави, али љубав, бар у оном идеалном божанском смислу, није. Можемо да пружимо руку, можемо да опростимо, можемо да будемо једни за друге ту када требамо, али да волимо, истински, без Бога не можемо. 

Не тражим идеализам, који ће нам вероватно до краја живота бити само идеја,  а не нешто што ћемо достићи, али тражим да се ствари називају својим именом. Љубави без Бога нема.

Ма пусти то брате, смири се

 

Зар је могуће да се увек јављају неки кољачи, мрзитељи. Први се они чују.

Читам вести о злоделу који се десио у близини Владичиног Хана ових дана, када су изгледа неки албанци уништили знатан део манастира Богородичиног Успења. 

Поред осуде, која је нормална реакција, ето ти одмах "осветника". Јесте тешко некада не реаговати, али зашто прва реакција да буде неки позив на линч. 

Тако је од почетка глупости које су се дешавала на Балкану. Неко запали кућу, ајде одмах запали том неком село. Неко опсује мајку, ајде ти том неком убиј мајку. Највећи букачи и мрзитељи су увек били они који седе у својим фотељицама, и пљуцкају безбедно преко екрана, своју мржњу. 

Наилазе они и те како на плодно тле. То су оне пароле које сваком улазе у душу и трују му срце. Да није тако не бих ни ја био овако огорчен и овим данашњим блогом реаговао тако како реагујем, и како се верујем осећа из ових редова. 

Нећу да кажем оно Христово "Љуби непријатеље своје",  јер далеко сам од тога да то могу да урадим, мада могу да разумем, али још даље сам од тога да кажем "мрзи непријатеље своје". 

И шта чинити? Бити пасиван. НЕ. 

Како да реагујем на овакве вести? Не знам, зна Бог. Њега ћу да питам, а сигуран сам да знам како ће ми одговорити.

Неред или ред?

Да ли сте од оних људи који се боље сналазе у неком свом креативном нереду, него реду?

Да ли вам увек на радном столу поред тастатуре и миша, стоје и неки папирићи од пре 3 месеца, који вам одавно и не требају, али вам је глупо да их баците, а не знате где бисте их друго одложили?

Да ли вам у радионици алат је на све стране, а у шупу не смете ни да уђете?

Не могу да кажем да спадам и у једну или другу групу, али дефинитивно више код мене преовлађује овај неред. Када све што треба доведем у ред, и сложим тамо где би требало да припада, не умем баш најбоље ни да се снађем.

Храна која ми је по разним оставама и тераси, за мене као да не постоји. И ако је све то на корак два од кухиње, то је за мене изгубљена храна. Што ми није на очима, није ми ни у стомаку.

Тако и они разни кухињски апарати. Ако нису распаковани и не стоје на столу, заборавим их и испадне да буду коришћени евентуално пар пута. После када сређујем, видим их, и падне ми на памет да нешто са њима урадим, али обично само обришем прашину и вратим их у ћошак који сам им и наменио.

Зашто?

Да не причам о компјутерским деловима и периферији коју имам похрањену по фиокама. Није то нешто што ми не треба, али када је све сређено, то је за мене неупотребљиво.

Када је све разбацано или на гомили, онда се и користи.

Посебна прича је и за књиге. Ако су све сложене у полице служе само за изложбу. Ако су по пар њих на столовима, или затрпане другим папирчинама, онда се и читају.

Зашто?

Мон Блан

Врхунац боравка у Француској, је било пењање на Мон Блан. 

Наравно да нисам планинар, нити неки спортиста вајни, али у Шамонију који је у подножју Мон Блана, постоји жичара, која води скоро до самог Мон Блана. 

Само то путовање које траје око 25 минута је феноменално. Постоји међустаница на којој се прелази у други вагонет, па се са њим завршава то путовање. Ако сам икада имао разлога да се бојим висине онда је то тада када сам био у жичари.

Кад будем скинуо са камере снимак, накачићу га овде. Донекле може дочарати оно што сам и сам видео, прелазећи преко глечера и стенчуга. 

Како су направили све то, свака им част.

Прелепо је и пењање и спуштање жичаром. После када се све завршило желео сам опет и опет да идем, само што не баш мала цена карте ме је спречавала у томе. Мислим да је око 50 евра, ако се добро сећам, али заиста вреди сваке паре. 

На самом врху се налази ресторанче и заиста је толико надреално пити кафу или клопати на таквом месту. Тешко се дише и ваздух се вема често хвата. Сваки корак је горе бар три пута теже направити, а температура је бар 15 степени нижа него у Шамонију. Све то додаје неку лепоту боравку, и адреналин пичи ко луд. 

детаљ из Шамонија

Након повратка са тог врха који је при Мон Блану, у Шамонију сам купио пар неких пива која се праве са водом добијеном од глечера. Кући сам их пробао и добра су... У принципу да ли има лошег пива када ти се пије?

При повратку у Италију, прошао сам кроз Мон Блан тунел. Људи се диве том грађевинском чуду, али ја сам га више "оверио" него што сам био задивљен. Рупа ко рупа. 

На повратку у Србију, ноћио сам једно вече у Словенији, у приморском месту Порторож. Чисто да се и Словенија овери. Ујутро сам прошетао по градићу, купио неке стварчице и виа Белград. Крај путовања.

Са дочека 2013.

Баш као кад сам био клинац.

Ишао сам код другара. Тамо смо одгледали прву епизоде серије Монтевидео 2. Угостио ме је са пар посних шницли.

Отишао сам након тога кући и одрадио сет вежби (бајсић, истезање, натезање, затезање и остала зе-зања).

Затим је дошао другар код мене.

Слушали смо супер музику на радију и бацали поглед на ТВ.

Окитио сам прозор са лампионима па је атмосфера била делом ко у дискотеци. Само је фалила диско кугла.

Он је пио кока колу и јео посне колаче, а ја сам дрндао мандарине.

Коментари како је програм на ТВ-у лош су уобичајени и то је једна од главних тема у току вечери у вероватно 90 посто пензионерских домова.

Кад је наступила поноћ, жеље, честитке и све по реду. Затим смо мало ослушкивали пуцњаву и гледали напоље да ли има каквог ватромета, али чак и да га је било, нисмо ништа видели јер је била нека маглуштина.

Отишли смо затим код њега опет. Честитали његовима и мало бацили поглед на интернет. Већ ми се приспавало, па сам отишао кући и легао око 00.30. Узео сам читао старе новине, док већ нисам могао да држим очи отворене, што је врло брзо уследило.

Имао сам неко непријатно буђење око тројке. Превртао сам се десетак минута, и видим ништа од сна. Упалио сам светло и читао књигу једно 20 минута, док ми се поново није приспавало. Сад размишљам због чега ме је кошмар дрмнуо из сна.

Устао сам око 8.30, клопао и преслушао вести. Сад ћу да се бацим до Дунава. Мој Дунаааавеееее, што би запевали Ђелићи из ЈУ групе. Да видим да ли је река тамо где је била и да осмотрим екипу која се шета.

Осећам да су то све трезвењаци од синоћ и бабе и деде.

-------------

Ево да дорадим поруку.

Вратио сам се из шетње и лепо је било. Екипа ко из снова на улици. Кучкари, пензоси и ентузијасти. Чак сам видео и једног човека и девојку, како возе бицикл. Морам рећи да сам се мало наложио да и ја свог двоточкаша упрегнем, али ме је ипак оштрина ваздуха убедила да се држим свог собног. Бар док не буде 10-так степени изнад нуле. 

Од силних продавница и кафића, сплавова, ради само трафика у Главној улици у Земуну. Градска чистоћа ради исто тако. Камионет са четкама је пролазиo и чистио улицу, а и нека тета која је купила ђубре са шеталишта. Свака част. Надам се да бар добијају дуплу дневницу.