Бадње вече

Да ли је добро или не, али када помислим на Бадње вече, у глави су ми слике из америчких филмова. Те западне традиције у америчким породицама. Качење поклона у чарапе, Свети (Ни)Клаус, ирваси, звончићи, љубљење испод гранчице имеле...

Очигледно сам о хришћанским традицијама, макар оне биле и комерцијалне попут Божића у Сједињеним Државама, највише сазнавао управо тако. Преко филмова. Ти филмови у којима је тематика Бадње вече и Божић, и поред свега, садрже у себи и веома мотивишуће и човечанске поруке љубави, породичних вредности и мира. Управо оно што Божић и треба да загреје у нашим срцима. 

Наша православна (српска) традиција, која се највише огледа у паљењу Бадњака, и ако је вероватно много саборнија и опште хришћанскија, није нешто на шта помислим. То, да ли је паљење Бањака остатак паганског и да ли храстове гранчице и искре из њих исказују суштатство вере, мени није битно. О суштатству вере ћу много пре сазнати из обичне речи "Волим те" или "Опрости" него из џарања по ватри, посипања кукуруза и пијукања деце. 

Опет не желим да оваквим мојим ставом унизим или на било који начин укажем на непотребност тог обредног у православљу. Оно је по мени веома потребно и да га нема, вероватно би отишли у неку другу крајност, која би била слична фундаментализму. 

Суштина која је за мене најбитнија у Бадњацима, и свему што иде уз Бадње вече, како код нас тако и у целом хришћанском свету, јесте у томе што човек заиста осећа атмосферу радосне свечаности. Баш као да се спрема за рођендан неког свог најрођенијег. 

Сретно Бадње вече, Божић "бата".

Христос се роди. 

Опростите сви на свему.