Очекивања, кинези...и остало

Март је почео.

Имам извесна очекивања. Овај месец ће можда бити и судбоносан за мене. У сваком погледу. Мислим да је март месец баш као створен за велике промене. 

Зима престаје и са природом и човек се буди и пуни батерије. Могуће да пролеће од нас прави неке чудне живуљке које престају да размишљају реално и само се сударамо са неким невидљивим зидовима у том периоду. Што би рекли "ко мува без главе". Да ли је то све последица неких хемијских промена у организму или можда је ствар чак и метафизичка, то не знам. Знам да много волим тај осећај и да ми је понекад жао што не траје дуже, већ обично само пар дана, док се организам не привикне на темепратурну и климатску промену. 

Јао патике... Моћи ћу да из зимских цокула уђем у најудобнију обућу која је могла да се направи. Ако Бог да, частићу себе са неким Адидаскама. Нисам ту марку патика, носио још од основне школе. Можда купим њих или Пуму. То су синоним за патике, јер других (сем домаћих марке Борово) и није раније било. Најке, Рибок, то је се куповало у Грчкој на летовању. Ја сам носио и марку Тајгер, али нисам сигуран да та фирма још постоји. 

Кинези су нас убили са својом понудом. Све је куди камо јефтиније, али није то тај квалитет. Увек фали нешто. Да се не заваравам и ово што наводно није кинеско се прави у Кини, али ваљда надгледају западњаци, па је квалитет на нивоу Запада. 

Ето тако ја са овим блогом о очекивањима, патикама и кинезима, уђох у месец март. Па срећно нам било свима.

Најкраћи месец

Пролете овај месец, као да га није ни било. Фебруар не само да је најкраћи него је, бар мени био и најдинамичнији. Јурио сам и завршавао приватне послове везане за лагарије које су ме окруживале. Слава Богу па се то приводи крају. 

Срео сам данас драгу познаницу, која ми никад није била толико блиска да би била пријатељица, али је била увек тако драга и љубазна, на известан начин симпатично љубопитљива, да бих је радије сретао него многе који су ми пријатељи и који причају само о себи, а мене критикују. 

Не треба мени тапшање по рамену а ни савети. Не треба ни да ме неко гази, али оно што од пријатељства тражим, то је само да тај неко буде ту. 

Иначе шта бих издвојио за овај месец као интересантно и битно. Папа најавио да одлази и свака част папо. Провалио да је боље да иде у достојанствену пензију, него да својим старачким болестима, успорава ионако тром брод Католичке Цркве. 

Издвојио бих, јер ми је у скором памћењу, доделу Оскара. Не бих коментарисао награђене јер је све то ствар укуса. Само да напоменем да је најбољи филм "Арго".

Изгрицкао сам семенке и сад ћу вероватно да читам или одгледам неку серију са хард диска. 

Осећам се лепо са повременим изливима беса. Попијем воду и буде добро.

Сајам туризма 2013

Одлучио сам да идем на тај Сајам јер нисам никад био. Кад боље размислим само је радозналост била мотив. Шта сам могао друго да очекујем осим гомиле брошура и насмејаних лица која ми нуде Коста Дел Сол, Љорет Дел Мар, Халкидики, Ставрос или Тасос. Евентуално Париз, Дубаи, Лондон, Њујорк... како се нико не потруди да понуди Хелсинки, Рејкјавик, и друге локације које нису толико познате нашим туристима. Које упознају у принципу само политичари и естрадне звезде, који путују, и наши на привременом раду.

Отприлике у првој хали у коју се улази, понуда је и била таква. Наравно и Турска. Да не заборавим. Турска је ипак са Грчком најзаступљенија у понудама. Мене то социјално, јер не могу другачије да га назовем, летовање, ма колико било ексклузивно и скупо, није никад превише занимало. Наравно да сам летовао и на тај начин, али лично увек бих мењао лежање на плажама, за неко пешачење по планинини, увек бих мењао шетње поред мора, за неки спелеолошки излет, увек бих мењао пливање у претрпаном мору, за неко сплаварење. Далеко да сам ја неки адреналински лудак. Прилично сам умерен, јер никада не бих стављао свој живот на коцку, па ишао по неким афричким џунглама и пустињама. По мрачним улицама Њујорка. 

Волим градске средине. Мени је лепше да обиђем и да будем у било ком граду (континенталном), који је велики, него да будем и на најпривлачнијем морском одмаралишту. Морска места су ми добра за туризам таман 2-3 дана. После ми је досадно страшно. 

Но да наставим са Сајмом. Друга хала је била шарена. Било је сличних туристичких понуда као и у првој. Турска, Грчка, Шпанија, бла, бла, бла. Међутим овде је био и Сајам вина и била су представљена вероватно сва наша приватна виногорја. Мене то уопште не занима, и само сам прошао не задржавајући се претерано. 

На горњем нивоу су изложени хотелско-ресторатерски програми. Опрема за кухиње, разне мешалице, сладоледџинице, кухињски рафови за хотеле и сл. Било је занимљиво видети, чисто као информација шта све може да се нађе у кухињи или ресторану, а што и није на оку гостима, већ се налази тамо негде. 

Трећа и највећа хала је подељена у два дела. Највећи кружни део је опет био препун понуда за углавном морске дестинације, с тим што је овде било и неке ексклузивности. Како у облику и дизајну штандова, тако и у понуђачима. Било је словенаца, хрвата...што је мени егзотично таман као да је дошао и неки понуђач то јест агенција из Гане. 

Оно због чега ми се заиста исплатило тих 300 динара колико је коштала карта за Сајам, био је најмањи део на сајму. Један споредни део те највеће хале, где су били представљани градови из Србије, и њихова туристичка понуда. Ту је било највеселије и за мене наједукативније. Суботица, Земун, Чачак, Сурчин, Ада, Зрењанин, Пожаревац.... ма да не набрајам, мислим да нема значајнијег града из Србије који се није преставио. Многи су имали импровизоване кафанице са живом музиком аутентичном за предео из којег долазе. Аутентични шумадијски свирци, тамбураши, етно певачи. Највише сам ту узео проспеката и брошура, јер то ми је и најреалније и најбоље да посетим. О томе сам већ причао раније у једном блог запису. 

Волим Србију и волећу је још више, само да је мало боље упознам.

Радост, туга, и тако...

Данас су ми се прилично смењивала осећања радости и оног другог, које не бих назвао баш тугом, али ето да је назовемо озбиљношћу у недостатку можда боље речи. 

Лекар. Увек је то по некој присили и морању. Одлазак на прегледе, дрндање по амбулантама и болницама. Тешко је под свом том пресијом остати миран. Онда сусрети са лекарима, који могу да ти удахну нови живот, као да пре тога није ушао готово мртав човек. Такве су ми се ствари дешавале одјутрос. 

Одлазак на посао па опет промена осећања. Оран и чио завршио уобичајене активности и затим сазнао пред крај посла да је драга колегиница која је већ дуже била болесна, преминула. Сад нисам ја у фазону туге када се деси смрт. Верујем у живот који је вечни и у милост Божију, али ето ипак не могу ни да скачем од радости. Просто нека свечана озбиљност ми тада преовлада. 

Долазак кући. Предиван ручак који сам направио и који радо спремам у последње време. Парадајиз чорба. Дремка која ме ухватила након 10-так минута гледања Симпсонових и окрепљујући сан. 

Позив на телефон од драге пријатељице коју нисам дуго чуо. Повод је била смрт колегинице коју сам раније поменуо, али без обзира, тај познати глас који нисам дуго чуо, ми је био окрепљење. 

Пријатно вече са пријатељем у комшилуку и занимљиво видео дружење са богословима из Призрена, су ми заокружили дан. Бежим у крпе, да узмем неку књигицу и опет дремка. 

Имам мир у срцу.

Дизање

Устао сам пре око пола сата. Урадио сам пар вежби, згибове и склекове, и сад док се наканим на трбушњаке, да седнем мало и испросипам јутарњих мисли.

Јутро је феноменалан део дана. Људи који га преспавају заиста много губе. Није ствар ни у томе да се легне рано, да би се рано устало. Сасвим  је по мени, довољно лећи и у поноћ, можда чак и мало касније, да би човек био довољно одморан и устао у неком термину од шест па до седам сати, када то јутро бива и најлепше.

Поред лепоте неке естетске у бојама, које сунце просипа у тим сатима, и у телу се дешава нека свежина, која не јењава без обзира на јутарње зевање, још увек присутну поспаност и збуњеност. И чистина мисли је присутна. Вероватно опуштени ноћним сновима, и испражњени на тај начин емотивно, спремни смо да у себе упијамо нове емоције и збивања. Како смо ујутро "најпразнији" та усипања нових импресија, остављају на нас и већи утисак и брже се пунимо. 

Никако ми не иду у главу, оне приче о обавезној јутарњој цигари и кафи. Или само кафи, већ да ли је неко пушач или не. Мислим да је најбоље ако човек већ има времена, првих сат времена ништа не узимати. Нек тело полако припреми своје магацине и за тај отпад који нам је неопходан. Стимулансе из хране, пића и њихове деривате. 

Пошто сам рекао углавном шта сам имао, да одрадим ја те трбушњаке, па да припремим и неку клопицу, па хајд на посао. 

Наравно музикица са радија је већ присутна. Онако полу-гласно.

Проституција

Почео сам да гледам неки стари филм са Џејн Фондом, (Клут), где она глуми проститутку. Тако је урадила то уверљиво да је оставила заиста утисак на мене, као да је права проститутка а не глумица. 

Кад размишљам о проституцији, то је заправо већа глума од оне за коју многи добијају Оскаре. Убедити некога да му пружаш љубав и да он за своје новце добија оно што се не може купити, то је право мајисторство. 

Не желим нити једном да жене (па у принципу и мушкарце) који се баве тиме да осудим. Не желим. Да ли је проституција проблем? Јесте. 

Како сад те законске регулативе ускладити са лаком зарадом због које се неко одлучује да се тиме бави, или због робовског односа према неком. 

Нисам ни за отварање јавних кућа. Просто нисам, и ако би то решило неке проблеме. Шта онда радити. Да ли полиција да остави на миру те жене и пусти их да макар и на тај начин "раде" или да их хапси. Мислим да и полиција нема решење за проституцију. Некад их хапси, некад их пусти, а некад их и они искоришћавају. 

Дефинитивно је да само те жене пропадају много брзо. Није нормално то чиме се баве. Зло је. На жалост не можемо многе послове да зовемо злима, и ако они то јесу. Да ли је проституција мање зло до гинеколога који врши абортусе. За мене јесте. Да ли је проституција мање зло од певачица које се јавно скидају и певуше неке тра ла ла песмичице на које каквим "народним" телевизијама. За мене је проституција мање зло од тога. 

Све треба назвати својим правим именом. Зло злим.

Пастрмка и нека нутриционистичка размишљања

Опет једна лакша, непретенциозна, нефилозофска тема, о којој ћу ја наравно филозофирати.

Бацио сам у рерну три комада пастрмке, да се почастимо мало више за празник, и да испробам неке нове варијанте спремања. 

Ех какву би ја правио храну и на које све начине, али недостаје ми простора. Наравно да може да се каже да добром кувару доста је и једна даска за сечење и нож, али нити сам ја добар кувар, нити желим да се присиљавам на нешто за шта нема потребе. 

Пастрмка ми и није баш омиљена риба, али шта ћеш кад се нашла у замрзивачу. Ваља то трошити и правити места за нешто конкретније. Те речне рибе су за мене идеалне за неке куварске акробације, као што су рибље чорбе, неки рибљи паприкаши и слично, а за пржење и печење нема боље од морске рибе. 

Ови наши кувари и домаћице, замаскирају све те недостатке у укусу речне рибе, тако што је нафилују са сто зачина, па је максимално уваљају у брашно, и шта добијемо на крају? Нити добијемо рибу са својим правим укусом, нити неку хранљиву намирницу. Ако тако правимо рибу, боље нам је онда јести сваки дан месо и помфрит. Мање су штетни. 

У реду су зачини, али риба просто мора да буде "гола". Никакво брашно. Ни у сну. Само уље и зачини.

Туга је и са тим продавницама које наводе да су био-шпајици, здрава храна и слично. Уђеш у било коју, а оно пола намирница бомбоне и колачи, чоколадице, а од здраве хране евентуално имају класичне грицкалице, од којих су половина "лоше" грицкалице. Лоше у смислу да су на бази разног теста прженог у врелом уљу. Сад што је то тесто од хељде, ражи или овса, нема никакве везе. Кад се оно испржи у уљу на високој температури, оно је лоше ако не и лошије и од оних најмаснијих чварака. 

И после се храни здраво. Прво мораш да научиш сам све што треба, јер трговци неће да те уче. Они ће само да ти увале производ без да размишљају да ли су ти продали цигаре, алкохол или ризи бизи. 

Ето остаје нам само да се прекрстимо пре свега што поједемо. Не знам шта нас друго може спасити од зла у храни. И животу.

Хајде плави мој сафиру

Дошао сам кући са посла и прихватио се једног пива. Легло ми је ко мајмуну банана. 

Појео сам за доручак око 10 сати неку лазању, која се зове лазања само зато што су тако коре сложене, а унутра нема никаквог меса, већ је састав као нека обогаћена пица. Има печурки, павлаке, саламе, свашта нешто. Волим да с врмена на време мазнем неку. Засити али и човек ожедни од тога. 

Ех сад кад сам дошао кући да ли под утицајем тог пива (Дунђеркси, одлично је), да ли под утицајем звезда и данашњег празника (Св.Валентин вс. Св.Трифун) ја сам почео да певушим једну песму. Плави сафир од Бајаге. Баш ми је пријала толико да сам је на јутјубу погледао 4 пута. Ултимативна песма за заљубљене.

Да ли сам заљубљен? Нисам. 

Да ли волим? Волим.

Кога волим?

Униформе за децу

Размишљам о томе што сам прочитао да у многим школама разматрају да врате школске униформе, и паде ми нешто на памет. 

Генерације из времена мог школовања, су носиле униформе. То је потрајало кроз ниже разреде, касније од петог до осмог нисмо више носили. Не знам да ли су ови клинци што су остали за нама у нижим разредима наставили, или је то тада био неки прекид, који се више никад није завршио.

Једно куче је данас почело да лаје на неког војака. Само што се није отргло са повоца своје газдарице. Ова се жена после извињавала са речима: "Опростите молим вас, такав је само према униформисанима!" Питам се да ли би онда то куче било такво и према униформисаним ђацима. Мада сам ту епизоду са кучетом навео не због тога, већ да би нагласио и однос према униформисаним лицима који се и кроз школовање развија у свести младих људи. 

Ако би кроз школу пролазили у униформама, мислим да би имали један здрав однос и касније у животу према неким другим униформама (полицајци, војаци), него што их имају сада. 

Наше уноформе су биле веома лоше по изгледу. Тегет и од материјала од којег су прављени сви радни комбинезони, тако да смо заправо ми сви били по изгледу "мали мајистори". Имали смо и амблеме школе, који су били на високој цени у нашој дечијој свести. Ја тај амблем нисам добио, а сећам се да је био у облику шестоугла.

Опет с књигом

Након једног дужег периода, опет се дружим са књигом. Једно пар месеци сам имао неку паузу у читању, бар што се тиче штампаних издања. Прочитао бих ту и тамо нешто, али мислим да ниједну књигу нисам од почетка до краја. Мислим да је интернет доста утицао на то, јер прилично времена проведем читајући, али са екрана. Штампа је ипак штампа. И што се тиче посвећивања и ужитка у оном што се прочита. 

Ову књигу, чије корице краси слика коју сам поставио, чекала је доста дуго. Имам је већ више од годину дана, али сам је ставио "да ћути" и скупља прашину и чекао прави момент. Мислим да једна субота, довољно хладана и досадна за неку другу активност, попут ове данашње, није могла бити бољи замајац за почетак. 

Имам на хард диску и спремљене све снимљене епизоде серије која је рађена по овом роману, али се након првих сто страна, бојим да је уопште и гледам. Бојим се да ћу се много разочарати, без обзира што сви хвале серију. Књига је просто мелем. 

Нисам неки велики љубитељ епике и фантазије. Наравно да сам прочитао све од Толкина, али сам сматрао да је то, то. Да ту треба стати. Ипак гласна реклама, која је више била одјек читалаца, него издавача, натерала ме је да сагнем главу и купим и ову књигу, у којој сада уживам. 

Ако могу да поредим са Толкином, више ми се ово свиђа, јер је "људскије". Јунаци су некако природнији и човечнији од Толкинових вилењака, патуљака и вештаца. Наравно да Толкин остаје краљ у својој земљи, али исто тако и Џорџ Мартин заузима једно краљевство, које ничим не угрожава оно Толкиново, и чини ми се да му може бити само савезник а не и непријатељ.

Ја те волим Србијо

Хоћу ове године да посетим нека места по Србији у којима никада нисам био, или сам се задржао релативно кратко. Заиста је дугачка та листа, и нек одем у 3 града и урадио сам доста. Можда најбоље да одем у три различита региона. Прво ми пада на памет Сомбор, Зрењанин, Бела Црква, Лесковац, Пирот, Нови Пазар, Сјеница...

Како да организујем та путовања? Хоћу баш да путујем ко некада. Можда идем и возом, где то буде могло. Мораћу само прво да се добро распитам за смештај. Нисам чак ни сигуран да је то у овим градовима могуће у некој социјалној варијанти, а хотели ми нису ни на памети. 

На одмор ћу у марту, па ако време послужи ето ме Србијо. Србијо мајко и маћехо. А какав сам син, и не треба да будеш нешто боља према мени, од неке зле маћехе. 

Срећа па сви ти градови могу да се обиђу за један дан, и да се види све. Ја сам навикао на београдске даљине, па ми је све друго кратко и брзо.

Баш бих волео да ми овај план успе.