Кажем јој да је волим. Каже она мени. Ма да ли је то могуће и зашто се мени свашта нешто мота по глави? Да ли ми са својим јадним малим и себичним душама, можемо да кажемо да смо особе које воле. Да ли је то могуће без Бога?
Надам се да јесте, јер иначе о чему би се другом радило ако не о искоришћавању и игрању игара.
Колико је људи без Бога, заправо сигуран сам да је скоро цео свет без Бога, без обзира што се многи од оних који Му сваки дан узносе молитве или му се клањају, неће сложити са тим.
Оно што ми можемо сами својом вољом, јесте нешто што је јако слично љубави, али љубав, бар у оном идеалном божанском смислу, није. Можемо да пружимо руку, можемо да опростимо, можемо да будемо једни за друге ту када требамо, али да волимо, истински, без Бога не можемо.
Не тражим идеализам, који ће нам вероватно до краја живота бити само идеја, а не нешто што ћемо достићи, али тражим да се ствари називају својим именом. Љубави без Бога нема.
Нема коментара:
Постави коментар