Будимпешта

Да са причом о Будимпешти завршим своје подсећање на прошлогодишња путовања, јер после Мађарске нисам нигде више ишао.

У Мађу сам отишао са Жапцем. Ишли смо возом. То путовање возом је прича за себе, и чини да се овог путовања сећам на један посебан начин, јер пре тога возом сам ишао можда пре 10-так година. Стање у Железници какво је, није ми стварало неку жељу за таквим путовањем, али ето негде смо Жабац и ја преломили и купили карте. 

Путовали смо тачно 8 сати од Београда до Будимпеште (Келети) и исто толико назад. Нисам веровао да возови могу да буду толико тачни, поготово што је и царина тркељисала и кочила бар сат времена. Али опет све је било по реду вожње. 

У одласку смо били сами у купеу и углавном смо дремали. Чак нити једном нисам отишао у клозет, а то је између осталог био још један од разлога за путовање возом. Могућност да се шеткам и устанем кад хоћу, као и да идем у ве це. Нити сам се шеткао нешто посебно, а ето ни ве-це ме није зазивао. 

У Будимпешти смо били у 6 сати изјутра и до 9 нисмо конкретно ништа могли ни да урадимо, јер ништа и не ради до тих сати. То време смо искористили да се маскимално прошетамо кроз Ракоци улицу која води од Железничке станице, па до Дунава и која је на неки начин жила куцавица овога града. Бирали смо хостеле којих је највише управо у Ракоци улици. 

Сам град је мени прилично познат, јер сам више пута био у Будимпешти, али увек је она згодна,  за један леп одмор и шетњу. Увек нешто ново откријем или пробам од клопе. 

Жабац раније није био у Будимпешти па сам му био нека врста туристичког водича. Возикали смо се метроом, шетали Будимом и Пештом, Маргет Сигетом, фоткали, радили у принципу све оно што може класичан туриста да ради. 

Имали смо ми ту неких необичних сусрета, као што је када нам је пришла курва и понудила нешто из асортимана својих услуга, али ми смо туристи а не секс-туристи, па је тужног лица нас оставила на миру. Тај сусрет је био у Ваци улици, која је пандан нашој Кнез Михајловој. 

Нисмо ништа посебно куповали јер нам то није ни била намера, али се опет потрошило око 50-так еврића на клопу, пиће, и ситнице. 

При повратку, купе је био пун. У њему су седела два млада немца, која су проговорила две-три реченице од тренутка када су ушла, па до Београда када су изашли. Био је један мађар, који је сишао на самој граници, и после је ушао неки суботичанин који студира у Новом Саду. Целој тој шароликој екипи, драж даје, јер Жабац и ја, нисмо уста затварали тих 8 сати пута. Могу мислити како су нас доживљавали остали сапутници, али нама је и био циљ да се шегачимо. Млели смо само тако. Теме су биле од кувања, штрикања, фудбала, трачева, филмова.. ма све смо претресли. Осам сати пута је прошло за час.