Зар је могуће да се увек јављају неки кољачи, мрзитељи. Први се они чују.
Читам вести о злоделу који се десио у близини Владичиног Хана ових дана, када су изгледа неки албанци уништили знатан део манастира Богородичиног Успења.
Поред осуде, која је нормална реакција, ето ти одмах "осветника". Јесте тешко некада не реаговати, али зашто прва реакција да буде неки позив на линч.
Тако је од почетка глупости које су се дешавала на Балкану. Неко запали кућу, ајде одмах запали том неком село. Неко опсује мајку, ајде ти том неком убиј мајку. Највећи букачи и мрзитељи су увек били они који седе у својим фотељицама, и пљуцкају безбедно преко екрана, своју мржњу.
Наилазе они и те како на плодно тле. То су оне пароле које сваком улазе у душу и трују му срце. Да није тако не бих ни ја био овако огорчен и овим данашњим блогом реаговао тако како реагујем, и како се верујем осећа из ових редова.
Нећу да кажем оно Христово "Љуби непријатеље своје", јер далеко сам од тога да то могу да урадим, мада могу да разумем, али још даље сам од тога да кажем "мрзи непријатеље своје".
И шта чинити? Бити пасиван. НЕ.
Како да реагујем на овакве вести? Не знам, зна Бог. Њега ћу да питам, а сигуран сам да знам како ће ми одговорити.
Нема коментара:
Постави коментар