Мон Блан

Врхунац боравка у Француској, је било пењање на Мон Блан. 

Наравно да нисам планинар, нити неки спортиста вајни, али у Шамонију који је у подножју Мон Блана, постоји жичара, која води скоро до самог Мон Блана. 

Само то путовање које траје око 25 минута је феноменално. Постоји међустаница на којој се прелази у други вагонет, па се са њим завршава то путовање. Ако сам икада имао разлога да се бојим висине онда је то тада када сам био у жичари.

Кад будем скинуо са камере снимак, накачићу га овде. Донекле може дочарати оно што сам и сам видео, прелазећи преко глечера и стенчуга. 

Како су направили све то, свака им част.

Прелепо је и пењање и спуштање жичаром. После када се све завршило желео сам опет и опет да идем, само што не баш мала цена карте ме је спречавала у томе. Мислим да је око 50 евра, ако се добро сећам, али заиста вреди сваке паре. 

На самом врху се налази ресторанче и заиста је толико надреално пити кафу или клопати на таквом месту. Тешко се дише и ваздух се вема често хвата. Сваки корак је горе бар три пута теже направити, а температура је бар 15 степени нижа него у Шамонију. Све то додаје неку лепоту боравку, и адреналин пичи ко луд. 

детаљ из Шамонија

Након повратка са тог врха који је при Мон Блану, у Шамонију сам купио пар неких пива која се праве са водом добијеном од глечера. Кући сам их пробао и добра су... У принципу да ли има лошег пива када ти се пије?

При повратку у Италију, прошао сам кроз Мон Блан тунел. Људи се диве том грађевинском чуду, али ја сам га више "оверио" него што сам био задивљен. Рупа ко рупа. 

На повратку у Србију, ноћио сам једно вече у Словенији, у приморском месту Порторож. Чисто да се и Словенија овери. Ујутро сам прошетао по градићу, купио неке стварчице и виа Белград. Крај путовања.