Већ извесно време обавезно доручкујем. Или то буде неки намаз (хумус, ајвар, соја, путер...) и кришка хлеба, са чајем. Некад буду неке пахуљице (овсене, ражане...), а када није хришћански пост, онда ми је ипак најдража палента, са разним пуњењима (кајмак углавном и сир).
Интересантно ми је да раније, када обично нисам доручковао пре одласка на посао, дешавало се да до повратка кући, ништа и не једем. Просто немам времена да размишљам о храни, или ако сам баш гладан, онда купим неку Бон Житу, смажем је у пола минуте и то ме држи.
Међутим сада како редовно доручкујем, на послу сам много више гладан. Обавезно морам да понесем неко воће, јер ме глад већ стигне за два, три сата након доручка.
Све то није утицало на моју тежину, са тим немам проблема, чак сам и мршавији, мада на то утичу и други фактори а не храна. Вежбање на пример.
Јутрос када сам стао на вагу, што уобичавам бар једном или два пута месечно, видео сам да сам достигао неку килажу, коју нисам имао још од војске, а то је било заиста давно.
Циљ овог писања јесте да вас наведем да размислите о доручку као о нечему што никако не треба прескакати, и да тај доручак по могућству не буде бурек, пециво или нека месина.
Не волим себе док ово пишем, јер делујем самом себи као неки паметњаковић који другима прича како да живе, али не желим да посматрате то тако. Једите шта хоћете и радите шта желите.
Нема коментара:
Постави коментар