Већ две недеље Нови Београд, а осећам и други градови у Србији, одзвањају од праска петарди. Наша дечица драга, наравно играју ратиће, не иду на утакмице, већ бацају петардице.
Стресира се помало човек али ништа нарочито. Гора ми је сто пута била она вувузела, када су клинци трубили за време Светског првенства у фудбалу.
Не знам стварно дете које није бацило бар једну петарду. Наравно да је то опасно и да су многа деца остала инвалиди, али шта чинити него просто мислити "ваљда неће да се деси".
Избегавам мало оне дочеке Нових Година по градским трговима. Из искуства дочекивања неколико пута, имам заиста непријатна искуства. Људи (а не деца) су прилично бахати и безобзирни. Бацају намерно петарде у гомилу људи и не размишљају да ће неко оћоравити. Пијанство није никакво оправдање за тако понашање.
Прича један човек јуче и слушам га. "Ја сам нервзан, лудим од тих петарди. Згромићу некога." Кога може да згроми ако не неко детенце које се игра.
Пролазим данас паркићем где су деца бацала петарде. Један ћалац је донео неколико комада и поделио им. Нису то неки тинејџери нити пубертетлије. То су била деца од не више од 10 година. И јави ми се слика у глави, због приче оног лика од јуче, како он нервозан због петарди напада ову децу.
Стресем се баш онако и избацим мисао из главе. Међутим колико је дечице петардаша, толико је и нервно лабилних које ова дечица нервирају.
Не до Бог да ико страда ових дана. Ни од дечице, а да они којима сметају имају мир.
Нема коментара:
Постави коментар