понедељак, 12. новембар 2012.

С путовања по Јевропи - Швица 1

Швица, земља којој не треба фотошоп да би изгледала лепо. Она то дефинитивно јесте. Шта значи бити паметан и научити како треба, све се то види на примеру Швице.
Некада полудивље сељачине са планине, које су узимале харач како ко прође, или које су нападале оне педерасте италијанчиће, већ вековима су синоним за културу, лепоту и сигурност.
Двадесетак кантона који је сваки држава у држави, и то опет не смета да све функционише као сат.
Моја једина предрасуда у вези Швице пре него што сам дошао је била да се не сморим. Знао сам за лепоту, тачност и сређеност која ту влада, али ми је из балканске визуре све то изгледало толико сморено.
Кад сам ушетао у ту бајку, пожелео сам да никада не изађем. Нема приче о смору. Баш та сређеност ти омогућава да функционишеш у потпуности и да из себе и као особе и као члана друштва, извучеш максимум.
Нешто сам вероватно и заборавио већ, али да кренемо редом. Није Швица не знам колика земља па да ми требају месеци да је обиђем. Пошто сам ушао из Италије, прошао сам кроз Тићино, италијански део Швајцарске, који је уједно по броју становника и најмањи, али леп као и остатак земље. Језеро Комо, бомбоница. Наравно у мени се као сваком добром освајачу са балканских простора (ко је рекао да смо ми мирољубиви и да желимо коегзистенцију???) јавља жеља, да чим видим нешто лепо, то пожелим и да поседујем. Тако су се у мојој глави, предивне кућице са којих су се вијориле италијанске и швајцарске заставе, за час постале неке бараке шумадијског стила, са којих крстаче наше парају небо, а на балконима се пуши неко роштиљање.


Језеро Комо

Врло брзо долазим до немачког дела Швајцарске. Колико је Тићино заправо Италија, толико су ови немачки делови заправо Немачка. Грау Бинден, Филт валд зе штат, ако сам добро запамтио мени тешка немачка имена. Долазим у базу за неколико наредних дана. Брунен.  Одмаралиште које има шмек с почетка века и онај фазон Бел Епок. Обала Луцернског језера и опет се ложим. Гледам предивне јахтице и чамчиће који као под конац стоје завезани у маринама. Гледам продавнице испред којих стоји све на изволите. Што то нико не краде, и онако имају вишкова колико нећеш? Капирам оне наше лезилебовиће и криминалце, зашто су толико успешни у тим својим занатима, по овим лепим и сређеним европским земљама. Па то дете може да опљачка са пластичном играчкицом, а неће неки намазанко руралног подријетла са на наших простора.






мотиви из Брунена

Мотам се по Луцерну, маестралном граду. Ко да си ушао у неку бајку браће Грим. Апсолутно средњовековни шмек. Гледаш само кад ће неки змај да долети а Гандалф и екипа да га разбију. Шта значи не ратовати па очувати своје наслеђе... Луцерн је један од римокатоличких градова у Швајцарској. Великом већином су протестанти иначе Швајцарци, а ето овом се Луцерну заломило да буде прасе у Техерану. Е сад кажу ми да се у Луцерну налази главна језуитска црква.. Језуити су ценећи по преплашеним српским теоретичарима завере, један од главних разлога што је нама лоше колико већ јесте. Наравно не пропуштам да улетим у Лављу шпиљу а она празна. Мало сам се разочарао. Нисам очекивао додуше да нађем неке мршаве попове и калуђере који ће да на неким црним мисама пале српске заставе и да обрћу свеће наопако, али нисам очекивао ни да уђем у музеј, што дефинитивно ова црква јесте. Наравно за шоу се побринуо неко од срба. Док шеткам по тој цркви - музеју, загледам неке нише у којима стоје необичне посуде за свеће. Нигде воска около него су то неке хај-тек свеће у фазону батерија. Спустиш их у уоквирен простор за свећу, титра она лед диодица, и нигде дима нити воска около да прска. Наравно чујем српски језик у близини и неку нашу бабу како из торбичета вади нашу класичну жутару воштану. Припали је упаљачем и стави поред оних швајцарских пластиканера. Убрзо се одаљих и изађох из цркве, јер сам очекивао да се огласи противпожарни аларм.



ужасно важан у историјско-културном смислу један од мостова преко реке Ројс, која се улива у Луцернско језеро



чувена Језуитска црква





мотиви из Луцерна

Као сваког доброг сточара и живинара са наших простора, мене те све силне лепе зграде нису толико радиле, колико су ме радиле патке и лабудови из језера, па сам сео на клупу и гледао неке црнце како хране ову перад.

Нема коментара:

Постави коментар