Врхунски шпорт

Прошле недеље је одржан Београдски маратон. Лепо време је допринело да буде и доста такмичара. Заправо рекреативаца више, него неких професионалаца.

Искористио сам и ја тај маратон, тако што су многе прометне улице, куда су пролазили тркачи, биле затворене за саобраћај, што ми је сасвим одговарало за једну опуштену вожњу бајсом. Ишао сам чак и преко оног Остружничког моста, па на Аду... Није лоше.

Е сад да се осврнем на тај маратон из једног другог угла. То није нормално. То је болесно.

Сав тај врхунски спорт. Колико год људско тело било спремно, издржљиво и утренирано, није намењено за овакве активности.

Никад више врхунских спортиста није било угрожено него данас. Мало, мало па се чује за неког фудбалера да је колабрирао. Пфуј-пфуј далеко било.

И зашто? Паре?

Шта је фалило раније? И пре је спорт доносио доста новаца учесницима, па нико није ишао преко неке границе.

Пратим фудбал онако. Раније нешто више. Погледајте фудбалере данас. То и не личи на оне карикатуралне кривоноге фудбалере са старих снимака. Видите кошаркаше. Они више личе на дизаче тегова, него на некадашње жгољаве момке са фенси фризурама. Да ли је игра нешто напредовала њиховим билдовањем. Ма јок. Напредовао је само број повреда. Пре су они жгољавци трчали, газили их, падали, али они настављали даље. Сада ове грдосије пипнеш малим прстом, он се преврће ко да га је ударио Хулк. Ем што се преврће, ем што се стварно повредио. Ју наопако.

Присталица сам спорта и рекреације. Али све у некој мери. А ту меру зна свако само по себи. Ако неки баја може да уради 50 склекова и 50 згибова, ти не мораш. Уради 1-1 ако је то твоја могућност. Више ћеш учинити за себе са тим 1-1 него да се искилавиш за сваки наредни, а све зарад неких смешних мотивација. Мотивиши се да урадиш тих 1-1 пар пута дневно и више си урадио него врхунски спортиста са 50-50.

Нисам се никада интересовао нити бавио источњачким борилачким спортовима, али чини ми се да су они сјајни. Нема ту неких теретана, велике снаге и напора. Све је у вештини и покрету.

Када бих сад био млађи једно 20 година почео бих без размишљања да се бавим...бадмингтоном.