Цирих

Цирих је готиван град, потпуно у европском фазону. Нема ничега претераног, а све је под конац, као уосталом и цела Швајцарска. Новије зграде су апсолутно исте као било где у свету, и то су класични "стакленци" или под лењир направљени пословни објекти. Оно што је старо је готивно.

Моји утисци из Цириха. Језеро је супер. Возио сам се неким бродом по језеру и баш сам уживао. Кроз центар града има нека улица Банхофштрасе, за коју се прича да је међу најскупљима у Свету. Она води ка железничкој станици и зато се зове "Банхоф", а не зато што се у њој налазе банке.

Швајцарска је позната између осталог и по својој железници. Нисам намеравао нигде да идем возом, али сам хтео да осетим атмосферу железничке станице, па сам се тамо и упутио у свом глуварењу. Купио сам у подземном пролазу испред железничке, фелафел у неком арапском ресторанчету брзе клопе, попео се на железничку, сео на клупицу, заглабао фелафел и упијао масу. Јер заиста маса света је милела, то је било ко на вашару. Људи свих раса у некој полу журби или у ишчекивању. Таман сам се уживио, кад је био смазан фелафел, који сам залио са неким хладним чајем. Требало је видети и друге делове Цириха.

Ишао сам угланом пешака. Имао сам времена колико хоћу, а нисам ни знао о превозу како, где, шта, мрзело ме да питам некога. Град се и онако најбоље упознаје на ногама. Знао сам где се налази отприлике седиште Фудбалске организације, па сам се упутио тамо. Тај крај је баш онако мало затворенији. На једном је брду и има много лепих кућа из давнине. Опет делови тог краја града су оивичени неким ливадицама и паркићима, тако да је шетњица баш пријатна.

Тада ми се десило нешто што ће ме у наредних сат времена држати под тензијом. Изгубио сам се. Модерна технологија у виду мог навигатора, је затајила, а ја како сам се углавном уздао у ту справицу, одједном сам се осетио као зверчица у шуми. Наоштрених чула и сва усплахирена.  Како, где, шта ћу сада.. Углавном кренуо сам ка центру, то јест тој Банхоф штрасе улици. Не би то било проблем, да све те улице око центра, не личе ко јаје јајету. 

Прва помоћ је стигла у виду јавног клозета који ме је баш онако одушевио. Споља класична пластиканерска врата и кабина, а када се уђе, ко да си ушо у нечију кућу. Цела унутрашњост је од ростфраја или тако неког метала. Све се сија и чисто је. Без блама би могао неки бескућник да ноћи. 

Добро. Значи, кренуо сам ка центру и налетим на неку школицу. Из школе излазе ђаци али сви су забрађени. То јест девојчице су забрађене, са оним марамама преко лица. Баш сам се изненандио. Да ли сам у Швајцарији или у Иранији. Како сам прошао тај крај, улетим у други. Тамо све јевреји и то они ултра ортодоксни. Жене обучене од главе до пете са буљуком деце око себе. Мушкарци са брадуринама, шеширима и зулуфима. Није то за чудити толико, колико за оне арапе, јер ипак је Цирих један од центара трговине драгуљима, а јевреји су ту главне баје. Помолих се ја Богу да ме извуче и из тог кварта и из ситуације изгубљености, седох на неку клупицу, кад ето га.. проради опет навигација.