Увек ми неизоставно падне на памет она легендарна прича о Исусу и младићу који је био супер баја. Имао је доброту, био кул према родитељима, чинио уопште исправне ствари, што би реко Балашевић у песми "нико као Бане". Али и тај супер баја није могао да се одрекне кинте. Колико год он био човекољубац, толико је био везан и за лову. А тај баја је био баш готивац, а ако он није могао да буде савршен, где смо ми мрзитељи света и људи. Колико ли смо тек ми везани за паре.
И размишљајући тако, дође ми једна парола из главе, која би могла много да ми помогне у сагледавању сопствене таштине, гордости, а пре свега среброљубља.
СВЕ ШТО ИМАМ, НИЈЕ МОЈЕ.
Наравно предуслов да би се оваква мисао створила јесте да човек верује у Бога. И све што ћу надаље написати посматрајте из тог угла. Веровања у Бога и вољења Бога.
Све што имам, није моје??? Наравно. Божије је. Чак и оно што стичем својим радом и које због тога и вреднујем више, допуштено ми је и дато од Бога да стекнем, али не да би себи правио палате на Земљи, већ да би искористио на усавршавање и помоћ другима. Ту би могла да се надовеже она прича из Јеванђеља о тројици слугу, којима је Господар поверио златнике на чување.
Шта имамо ми углавном од пара? Релативно мало ми новца трошимо на добра која нам заиста требају, значи неке основне животне намирнице и средства за рад. Своје вишкове ми гомиламо по банкама или у сламарицама, или трошимо на неке веома непотребне и не баш неопходне ствари којима годимо својој таштини и гордости.
Лакше ћемо се ослободити зависности коју имамо према новцу и према свему оном што нам новац даје, ако посматрамо живот. Све новце које имамо би дали да будемо здрави, и тада све оне материјалне ствари за које се везујемо постају тако безначајне. Да ли имам авион или камион и дворац или вилу, све то пада у воду када се човек разболи или када се неко његов мио њему разболи. Све своје авионе и камионе, виле и дворце би дао, само да продужи макар за тренутак ионако овај наш мизерни живот.
Ако са хришћанске тачке гледишта, овај живот и није наш, а већ смо га једном протраћили својим падом, како ли ће тек бити ти новци и сва добра која стичемо? Ако вреднујемо више живот од новца, онда нам стално подсећање на смрт и живот, управо могу учинити да на новце не гледамо као на нешто чему тежимо и што скупљамо, што трошимо, што зарађујемо, што штедимо, већ као на средство којим ћемо изграђивати и себе и друге, али све са мишљу да тај новац, и ако смо га условно речено ми стекли, није наш. Као ни било шта друго у нашем животу. Од наше деце, наше земље, наше хране. Све то имамо милошћу Божијом, и све нам је то Он поверио, да би искористили на добробит свих.
СВЕ ШТО ИМАМ, НИЈЕ МОЈЕ. БОЖИЈЕ ЈЕ.
Нема коментара:
Постави коментар