Још да се задржим у Луцерну. Причају да је то за странце најлепши швајцарски град. Не знам. Како одабрати да ли више волиш чоколаду увијену у плави омот, или чоколаду умотану у жути? Обе су лепе. Тако и ови швајцарски градови.
Цифре.
Цене су "светске". Оквирно све је три пута скупље него у Србији, а што се тиче хране и није нешто нарочито. У овим немачким државицама једу исто што и у Немачкој. Месиште и пању на сто начина.
Бајсеви
Рај. Сви возе бајсеве и путеви су прилагођени пре за бициклисте него за аутомобиле. Свуда постоје бициклистичке стазе уз пут, а на семафору бајсеви стају испред аутомобила. Аутомобили који се возе нису нешто нарочито. У принципу кола која су 10-так година стара ако не и више, и то кола неких скромнијих произвођача. Е сад, углавном људи имају по својим двориштима и нова кола, која су авиони, али она "ћуте". Ако затреба за неки даљи или дужи пут.
Има у Луцерну неки споменик Умирућем лаву. То је она прича о швајцарцима као најамницима. Они кроз средњи век нису ратовали, али су били плаћеници и радо су били узимани у најам. Фора је била јер су швајцарци били тешки профији. Нису мењали страну ако би их противник боље платио, него су остајали верни господару.
Е сад постоји прича око тог лава. За време Француске Револуције, када су Французи гиљотинирали свога краља и краљицу, у одбрани краља је била швајцарска гарда. И када је било очигледно да је крај близу и да револуционари ће победити, гардисти нису желели да напусте краља. Побијени су сви. Био је само један гардиста који се налазио кући на одсуству. Тај је преживео. Када је прошло неко време, тај преживели гардиста је дао да се изради споменик умирућем лаву, као сећање на убијене швајцарске гардисте... Сад прича је онако, можда и сморна, има и већих дела која су људи чинили, и можда познатијих споменика, али овако занимљивог и лепог мислим да нема.
Споменик Умирућем лаву
Нема коментара:
Постави коментар