Ма шта оће ти попови?

Причам са Сабрином. Поменусмо и попове у разговору.
Не оно у фазону како су смарачи и отимачи, него више изанализирасмо из неког фројдовско-психоаналитичког угла, заснованог на личним искуствима.

Ма ко су ти попови?

Били су некада на подсмех у време Друга Тите, па су им онда порасла крила и ево их сада...

Не видим их.. Мора да су им крила много порасла па су одлетели у неке висине нама недокучиве, и моле се за нас што смо још доле.

Е ту је проблематика. Они и ми. Постоји разлика, а не би смела да постоји.

Некако размишљам да је попу заиста тешко бити схваћен ван те своје поповске братије, али исто је тако тешко да он схвати неког човека из народа.

Ако постоји то неразумевање, како неко себе може звати попом. Једино по службеној дужности, али не и по духовној вертикали?

И није уопште то неки проблем. Па тако је било вазда. Увек је клер представљао једну од класа у свим друштвима и религијама. И то једну од виших класа.

Једино је битно чини ми се да се ми поставимо на прави начин. За њих (попове) већ није до нас. Они морају сами са својим духовима да се изборе.

Просто ставити их на право место. Нит на пиједестале, нит под ноге. Него равне себи. И ако неки почне да се бацака и да се прави већи од тебе, повући га за браду да се мало спусти. Чисто да би били на истом а не да би га понижавали.

Није ни њима лако, али је ипак лакше.

Под појмом "поп" који сам користио у поруци подразумевам у овом случају: православне јереје (презвитере), римокатоличке свећенике, кардинале и наравно папу, затим будистичке ламе, индуске брамане, муслиманске хоџе.....