Риба

Субота, недеља...ма има да пливам са рибом и у риби...
За доручак је страдала једна сардиница. Онако сама ми је смрдљива и безвезе, још када има уља, али кад измешам са црним луком и додам мало винског сирћета, па све то уситним, буде баш добро...
Да напишем овај блогић па идем да правим и рибљу чорбу.

Риба... зашто ли је у некој посебној категорији хране? Чак и у време православног поста.

Има нешто и у људској психи зато што је риба бешчујна и бескрвна. Убиј је и неће да мекеће као јагње или да ропта као свиња. Пресеци је и неће да крвари као сисари.

Размишљам опет зашто знам баш доста људи који рибу неће ни омирисати а камоли је појести?

У реду је гадљивост на неку храну, не волим ни ја да једем сарме (јеретик), али риба има толико врста, а колико врста толико и различитих укуса, па зар ни у једној да се пронађу ти рибо-мрзитељи.

Можда је све то због костију и неке прве трауме из детињства када су могли да се "удаве". Има и тога... али постоје опет ти крокети, филетиране рибе... и ја правим чорбу без костију, а не ко они дрипци из кафана.

Нису ни београдски апаши без разлога, у жаргону, лепе жене назвали рибама. Сем уколико нису били неки рибари.

Волео сам раније да узмем штапове и да се бацим у лигенштул, дремам, бленем у воду и кад засвира вадим штап са које каквим грдосијама. Проблем је само што у принципу такво пецање тражи и техничку подршку у виду аутомобила и релативно скупе дозволе за пецање, што ми и није приоритет у ова времена стабилизације. Мада дефинитивно тада нисам куповао рибу на пијаци, па му изађе на исто што се тиче трошкова, ако не и више. Можда се и вратим ја у акцију. Рибе чекајте ме... Доста сте се намножиле од када ме није било...