Ево прошло је већ сигурно 48 сати како сам на дијети, што је чини ми се
теже него хришћански пост, јер нема много везе са Господом, па нема ни
помоћи у трпљењу.
У глави ми се ређају све неке дибидус посластице, које су специфичне за
наше поднебље, а које иначе врло ретко једем. Можда једном у години.
Кавурме, шваргле, крвавице, цревца на жару, чварци (добро то можда и
чешће од овог што сам навео, поједем), сланина...
Прочитао сам неки чланак да те ствари и нису толико страшне као што се
прича и да у принципу ако је унос умерен, могу да користе, јер је наше
тело чудан неки производ и прихвата све, и све му и користи (ако је
одмерено и контролисано).
Хвала Богу па сам ја некако нахерен на стандардну стару сељачку храну и
волим да једем више попаре, качамаке, разне ђувече и кукурузе, него што
волим печења, роштиље и друге мирисно - месне комбинације.
Али ето сад ми се мотају стално та цревца свињска на жару... Како то смрди, али како је то "укусно".
Баш бих волео неку даму у црвеном блузону и белим ципелама на штиклу,
све са бисерном огрлицом и Луј Витон ташницом, да видим како наручује у
елитом ресторану порцију цревца на жару и за салату неку лучену паприку.
Па женио бих је и поред сопствене жене. Само се питам да ли би стари
пријатељи долазили опет у госте, јер би ми кућа очигледно често
мирисала на цревца.
Нема коментара:
Постави коментар