Драги моји, драге моје, ево након месец дана блог паузе, на захтев својих верних читатеља (Тања волим те) враћам се никад јачи.
Ајде да овај поновни почетак блогисања почнем са мени неким драгим темама. Да се не смарам нешто посебно сада око теологије и паратеологије, него да видимо ми шта је оно што нам је заједничко и што углавном сви волимо. Храна, забава, секс и уметност. Нема неког редоследа по важности, некад преовлађује једно некад друго, али су ово увек неке опуштеније и слађе теме које никоме нису стране и не прави се разлика у полу, религији или националности.
Пошто сам ја задовољио свој основни нагон за храном (управо сам измислио неку пастирску палачинку... У тесто од палачинке сам умотао мало сушене овчетине и белог сира...ммммм, њам њам), управо скувао свој омиљени туркишен тии, да мало ову лојчину потпомогне у варењу, да се бацим на друге нагоне... забаву, уметност, а о сексу ћете гледати у мојим новим филмовима ..
У забаву спада ово блогисање, а да би забава била употпуњена да кренем да пишем о том нагону ка уметности, и неким другим хранама, које не задовољавају вегетативни систем за одржањем, него задовољавају неке друге системе у нaма који су исто толико битни ако не и битнији, као ови физички.
Филм... Могуће да од свих уметности (да их покушам из главе да побројим....књижевност, сликарство, вајарство, филм, стрип, музика, ....е сад баш не пада ми више ништа на памет...), значи филм ме мислим највише привлачи и највише волим да се бавим њиме.. Разлог је јасан.. Покретне слике су исувише сугестивније од осталих видова уметности, и заробљавају нас тиме да им поклањамо пуну пажњу, јер се нон стоп смењују те слике, радња, ликови.
Значи сада пишем о филму у овом блогићу.
Жанрови филма... (из главе опет, кримићи - акције, трилери, авантуре, научна фантастика, вестерни, историјски - биографски...) е ту сам вас чекао.
Када причамо о историјским и биографским филмовима, наша је српска кинематографија више него сиромашна. На прсте једне руке могу да набројим историјске филмове од којих су можда у последњих 40 година само 2 вредна помена. "Мрш на Дрину" и "Св.Геогије...". Партизанске филмове не сматрам релевантним јер се тај рат још увек води, па с тиме и приказани догађаји нису у жанру историје.
Вредан покушај је и на брзака склепан приказ Косовског боја у истоименом филму, мада је више статистичка грешка, и ако има неких лепих сцена на које ваља обратити пажњу.
И то је то. Нема више ништа... Да ли?
Да ли српска историја почиње Косовским бојем а завршава на Дрини? Да ли је то домет домаће кинематографије и њене маштовитости? Хвала Богу да није.
На једној тотално непрофитабилној и углавној сморној ТВ постаји, која се зове ЈУ Филмакс, док сам мењао канале, налетим на филм Вјекослава Афрића из 50 и неке године. ХОЈА! ЛЕРО!
Тако се зове филм, а приказује живот старих Словена. Чуо сам за нека предивна словенска имена која ћу касније набројати, видех прелепе костиме (Словени су изгледа личили на индијанце-црвенокошце), дивне дијалоге.. Све у свему још под утиском тога, за мене најбољи историјски филм са ових простора, баш зато што говори о изгледа "забрањеној" српској историји. И не само српској, него и хрватској, и чијој све не.
Ево имена која сам чуо у филму. Вољенка, Кохан...сада скидам са мегааплоуда филм да га погледам целог, па ћу допунити именима касније... Али зар није прелепо име Кохан и Вољенка... поготово Вољенка.
Нема коментара:
Постави коментар