Деси се да сигурно бар једном дневно присуствујете некој свађи, не дај Боже тучи, или "барем" псовању. Често смо и ми сами не само посматрачи већ и несретни актери ових прича.
Узмимо премису да смо толико оБожени да нам уши пара ма какво помињање Бога, које није Његово слављење, величање, похвала...
Поготово смо ми кршћани прилично осетљиви на ово, а ови други - некршћани су баш као по команди толико изверзирани у Божијем вређању и спомињању узалудном Његовог имена. Нисмо ни ми цвећке, али узмимо опет неку претпоставку да смо у некој од својих "светитељских" фаза, када се понашамо у складу са својом кршћанском вером.
Шта чинимо када чујемо псоваче? Шта је кршћански?
Акција или жмурење? И да ли је жмурење увек жмурење?
Да ли хришћанска пасивност има у себи елементе заправо херојства.
Покушаћу да на основу неких сећања и идеја које ми падају на ум, дам неки одговор (у ствари више размишљање о овоме).
Страх? Да ли то може бити разлог неке пасивности и нереаговања на псоваче, насилнике и остале људе који не виде?
Може наравно.
Да ли је онда таква пасивност исправна? Мислим да није.
Нереаговање због смирења и трпљења ради Њега? Да.
Може и то бити разлог пасивности.
Да ли је онда таква пасивност исправна? Мислим да јесте.
Жмурење и ћутање због незнања шта и како? Мислим да је ово најчешћи разлог зашто се акција не догоди. И овај запис у блогу је посвећен управо том мотиву. Шта урадити? Не знам, па је најбоље да ћутим. Тај рад.
У свим овим могућим ситуацијама, споља гледано учесник изгледа исто. А шта је њему у души зна само Бог.
Сетим се чувених житија у којима су описана страдања првих хришћана. Нико од њих није реаговао, а живот им је био угрожен. Господ је чак рекао крвницима, да не знају шта чине, и Опростио им је.
Ни сво ово писање и размишљање ми није дало одговор, али бих ипак остао при томе да се ћути али да се ћути гласно. Молитвом у себи.
Нема коментара:
Постави коментар