Свако у свом окружењу има бар једног флегмана. Неког ко је толико задовољан својим животом, ма какав он био, неког ко се не узрујава ни због најбитнијих животних потреса.
Чудно делују такве особе. Помислиш или да су толико пукле, да им је свеједно, или да су неки мудраци. Такви људи су по мени ипак мелем на рану. У окружењу које је углавном "непријатељско" и у свету у којем је разлика између зоолошког врта и нашег хабитата, само у томе што ми имамо више простора за кретање, људе који својим хладнокрвношћу и постојаношћу доносе потребан хлад на врелом сунцу, треба чувати и учити од њих.
Ако ништа друго оно бар красти тај њихов мир и чудити се сопственом немиру.
Мени падну на памет одмах Маки и Драги.
Маки је колега. Нормалног изгледа. Тај човек има или спуштену главу нон стоп за столом, јер вредно нешто ради, не обазирући се на повике, провокације и инсинуације. Евентуално устане понекад од стола, прошета по згради са рукама у џеповима, углавном не проговарајући ни са ким ни речи. Оде купи нешто да поједе када је гладан. Од њега се у току дана могу једва чути две - три просто проширене реченице, које би вероватно прећутао да му није потребно због посла да коју и прозбори.
Кад се заврши радно време, Маки оде кући, игра компјутерске игрице, гледа филмове, са децом се позабави мало, једном месечно оде на село код својих, редовно плаћа рачуне... Ма Маки је по пропису сав. Неко не би издржао 2 минута у његовој кожи, а Маки се не би мењао ни са ким другим. Мислим није ствар ни у томе шта Маки ради. Ради у принципу шта и остали, али битан је начин на који Маки ради. Нису ни у шаху сви тата-мате. И тамо има категорија. Ако у животу пренесемо неке те шаховске категорије, онда Маки има титулу велемајистора.
Драги је комшија.
Има помало стаклене очи бледоплаве, које се цакле. Он за разлику од Макија има мало више речитости, али је зато успоренији и телом дежмекаст. Гледао сам једном са прозора како је стајао на ћошку улице пола сата. Није никога чекао. Само је стајао. Није се ни кретао, ако повремено чешкање по глави и по лицу не рачунамо. Отишао сам до продавнице и прошао поред њега. Питах га: - Чекаш неког батице? - Не. - Идеш негде? - Не. - Шта има овако? - Немам шта да радим кући, па сам изашао мало напоље. - Ај здраво! - Здраво!
Нисам га срео када сам се за сат времена вратио опет туда.
Ах...како сам могао да заборавим легенду. Чупавог Рашу Дражића. Чупави је локалац из маминог села. Он је и хитар и вредан и све сељак по пропису. Али од речи које изгорава, доминира "Нема проблема". Нисам сигуран колико он заиста схвата значење те констатације "нема проблема", али је често био извргнут подсмеху и зафрканцији због тога.
- Чупави, одузимају оружије ко није пријавио!
- Нема проблема.
- Чупави, рат почео! Ушли Бугари у Софију!!!
- Нема проблема.
- Чупави умро Леја Динчин!
- Нема проблема.
Рекох већ у најави, да од ових људи треба нешто да научимо, ако не и да украдемо мало тај њихов мир.
Мислим да ће мантра Чупавог бити и моја водиља. Јес да није Исусова молитва, али је филозофски одговор на сваку животну ситуацију. НЕМА ПРОБЛЕМА!!!
Нема коментара:
Постави коментар